Originalan događaj koji informira o vrijednostima izvornog narodnog stvaralaštva

Feljton Kazališni amaterizam: Resnička svadba do obreda do predstave: Zaključak i prvi dio drame (12. dio)

  • Resnička svadba u izvedbi KUD-a Resnik

    „Resnička svadba“ počela se izvoditi svake godine zaredom, u vrijeme poklada. Velika bliskost takve izvedbe s obrednim predstavljanjem bila je u tome što za izvođenje nije bila potrebna podjela na glumce i publiku, na gledateljski i predstavljački prostor, jer je u njoj sudjelovalo čitavo selo. Nakon dvadeset godina takvog izvođenja, „Resnička svadba“ je promijenila svoj kontekst, a time i svoju funkciju. Svadbeni običaji su se zatim svjesno postavljali na scenu te su se prilagodili zakonima teatra. Takav inscenirani običaj možemo podvesti pod pojam folklorizma, jer se radi o „folkloru iz druge ruke“, s dominantnom estetskom ili zabavnom funkcijom.

    „Resnička svadba“ se može shvatiti kao dio procesa stvaranja kazališta iz obreda, jer kazalište se neprestano rađa. „Slabljenjem magijske i religijske funkcije običaja i obreda i njihova inscenacija samo su neki od puteva rađanja kazališta u naše vrijeme“ (Lozica 1990a).

    U skladu s tendencijama etnoteatrologije koja pokušava otkriti ne samo tko i kako izvodi, nego tko i kako tu izvedbu doživljava, stariji kazivači ističu da žele pokazati i prenijeti svoja živa sjećanja na mlađi naraštaj, kako običaji ne bi bili zaboravljeni. Takva svijest o vrijednosti tradicijske kulture javlja se tamo gdje ona nestaje.

    Resnik je odavno u Zagrebu, tako da ga mladi ne napuštaju, ali napuštaju seoski način života. Sudjelujući u „Resničkoj svadbi“ mladi upoznaju pjesme, plesove i običaje svojeg kraja te na taj način vrednuju vlastitu tradiciju. Nadalje, kroz pokuse se mladi druže i socijaliziraju. „Resnička svadba“ okuplja sve generacije, ne samo Resnika nego i okolnih mjesta. Na taj način kulturno se animira čitav kraj.

    Izvedba ima i zabavno-turističke funkcije. Ona predstavlja originalan događaj koji informira širu javnost o vrijednostima izvornog narodnog stvaralaštva u okolici Zagreba. Zbog toga je koncipirana kao „pokretni muzej“ koji na pojedinim lokacijama grada prikazuje zasebne cjeline.

    „Resnička svadba“ okarakterizirala se ovdje kao spoj obreda i teatra, kao kazališni čin. Izvođači nisu svjesni teatra i njegove iluzije. Čitavo selo ne okuplja se iz potrebe za glumom i predstavljanjem, nego da bi potvrdilo vlastiti identitet u novonastalim uvjetima građanskoga života. Grad mijenja njihov senzibilitet i međusobne odnose pa se druženjem u okrilju običaja oslanjaju o svoje izvorne korijene i vrijednosti koje im on osigurava. Ova potvrda je od posebnog značenja u vrijeme brzih promjena u strukturi stanovništva i njegovog multikulturalnog ozračja.

    Zadnjih nekoliko godina sve su učestaliji povratni utjecaji „Resničke svadbe“ na suvremene svadbe. Mještani i danas na svojim svadbama koriste tradicionalne elemente za koje se vjerovalo da će potpuno nestati (svatovska zastava koja se posuđuje iz fundusa KUD-a „Resnik“, obavezno presvlačenje oko ponoći u narodnu nošnju, sve veći broj „starinskih“ plesova i pjesama, tradicionalne igre i dolazak mačkara). To je primjer kako se „folklorizirane“ pojave vraćaju svom lokalnom, izvornom okviru i kako ponovno ispunjavaju tradicionalne funkcije.

    © Zrinka Pepeljnjak, KAZALIŠTE.hr, 19. prosinca 2022.

    Feljton Kazališni amaterizam sufinanciran je sredstvima Fonda za pluralizam Agencije za elektroničke medije


     

    RESNIČKA SVADBA
    Dramatizacija običaja Stjepana Pepeljnjaka     (1. dio)

    LICA:
    JANKE,  snubok
    JAKOB, otac mladenca
    BARA, mama mladenca
    JUREK, mladenac
    DORICA, mladenka
    JANICA, sestra mladenke
    CENA, mladenkina mama, svekrva
    FILIP,  mladenkin otac
    BABICA JAGICA,  mladenkina baka
    KATA, susjeda
    DOMAČI I, ravnatelj svadbe u kući mladenke
    DOMAČI II, ravnatelj svadbe u kući mladenca
    DEVER, debeli kum
    POSNEŠ, kuma
    Djevojke I, II, III…… mladenkine prijateljice
    SVATI I, II, mladići koji uveseljavaju svatove
    ZASTAVNIK, nositelj svatovske zastave
    SNAHE I, II, III, IV, poslužiteljice večere (sukačice)
    PRODAVAČICE KITICA I, II, snahe koje kite svatove
    SUKAČICE (snahe), kuharice plesačice
    GLUMCI U IGRI
    MLINAR, izvođač igre melina
    SELJAK, nosi žito na meljavu
    MLADIĆI I, II, III, imitatori u igri mlina
    MLADIĆI I, II, nosači maske bika
    PRODAVAČ BIKA, seljak koji dovodi bika na sajam
    KUPAC, nakupac koji pogađa cijenu bika
    MEŠETAR, posrednik kod prodaje bika
    MUŽIKAŠI, tri violine (1., 2., 3.), bas (kupi darove) i beglajt
    Grupa maškara, maskirani plesači Darovatelji mladenaca
    Svatovi, plesači i pjevači

    SCENA 1:  SPOMINEK – VUROKI

    Seosko dvorište. Jakob, čovjek srednjih godina, pozamašnih brkova, starih hlača, bijele košulje, šešira spuštenog na pola čela cijepa drva. K njemu dolazi suseljanin Janjke (snubok), čovjek markantna lica, lukav, domišljat i duhovit u razgovoru.

    JANJKE (snubok): Dobar dan Jakob. Kak si kaj. A ti si se prijel lepega posla. Gdo za rana misli na zimu, tomu v zime ne bu zima!

    JAKOB: O Janjke, kaj je tebe hitile k mene. (Odlaže drva.)

    JANJKE: A ništ dobroga Jakob. Ne bodi ti potužene, bil sem čera v šume, da bum nasekel nekaj drv, a volek mi je nogu zgloždil.

    JAKOB: O vrag ga dal. Pak to je nesreća!

    JANJKE: Nek kaj neg nesreća. Na siromaka se sav vrag zruši. Pak sem došel k tebi, da bi mi tvoja Bara napravila vuroke. Morti bi mi spasila voleka, a ti znaš kaj to mene znači.

    JAKOB: O vrag ga dal! Je čoveku je treba navek pomoći. Ali ja ti ne znam jel ti to Bara more dobre vraštve napraviti. No, bom ju ja prizval.

    JAKOB (zove ženu Baru): Bara, Ba-ra, ojdi sim, došel je sused Janjke.

    BARA: A kaj je, kaj ne vidiš da imam posla v štali – em dojim kravu.

    BARA (dolazi s vedričkom – kantom za mlijeko): Janjke, dober dan, kaj je tebe donesle.

    JANJKE: Dober dan. Ništ dobroga Barek.

    JAKOB: A treba bu delati vraštve za vola.

    BARA: Za vola, a kaj mu se pripretilo?

    JANJKE: Em, baš velim Jakobu, da sem bil čera v šume, da bom dopeljal nekaj drv, i volek mi je nogu zgložatil. Viš ovak. (Pokazuje kako ne može stati na nogu.) Sav je hemlavi i ne osudi se stati na nogu! Jel me razmeš.

    BARA (značajno pogleda Jakoba, a zatim obriše ruke u pregaču govoreći Janjku): No, viš kak zlo brže dojde, a dobre ni onda gda ga svećom iščeš. Je bome probali nekaj napraviti, same to ti nemre biti odma gotove. Jakob ti napravi ognja i vuglenja, a ja idem po trave, pak bom probala ti složiti vuroke. (Bara ode iza štale, a Jakob kupi šiblje za vatru.)

    JAKOB: Dobre, Janjke ovo bodem i ja pripomogel z ognjem, kad ti se ja ništ ne razmem vu coprije. Ali zato bom donesel peharec vina, kaj ti je to moj najbolši lek. (Odlazi po vino.)

    JANJKE: No, to se razme. Em još ništi ni rekel da kapljica ni krv Isusova, a ona paše i zdravom i betežnom.

    JANJKE (sjedne si na panj): Čuj same ti obavljaj kaj moreš, a mene reci kaj ja trebam delati. Če je za popiti, ja bom pil, a če za grle zalevati, ja bom zaleval, pak bo morti leže mojemu voleku.

    JAKOB: E evo Jajnjke, tu je moje vraštve, pak dej se male okrepi. (Pokazuje peharec, iz kojeg natače čašu.)

    JANJKE (uzima čašu): O, pak tak dobru robu nemrem odbiti. Nek ti je na zdravlje i za sreću (Popije čašu vina na dušak.)

    JAKOB: No, da bo sreća i pri voleku i pri zdravlju, moram si ja jednu spiti.

    JANJKE: Uh, dobre je ove tvoje vine mam čutim kak mi vuha goriju. Če još jednu spijem, ne bom znal domom pogoditi.

    JAKOB: A je, to ti se čini! Ali ipak mi je drage da ti moja muka ide na dobru volu. Kad si ja spijem tri kupice, drva sama pocaju i frcaju v šupu.

    JANJKE (znatiželjno): A kak to da ti sam kalaš drva, pa kaj ti ne došel sin iz soldačije?

    JAKOB (prikupljajući i dalje šiblje za vatru, za vuroke i noseći izvan pozornice): Bare, evo ogenj gori, a vrbove šibe već delaju vuglenje. Moreš obavlati vuroke!

    BARA (viče): Dobre, već sem pripravila sve trave, sad dojdem.

    JAKOB: Janjke, je pitaš me za Jureka? Otišel je orat za šenicu. Voli mi nesu baš pravi, ali mora se napraviti.

    JANJKE: No viš, pak to ti je onda prave vreme da v hižu dobiš pripomoć.

    JAKOB (natače kupicu): A kak to misliš?

    JANJKE (uzima kupicu i pije): Viš na priliku, da sina oženiš pak dobiš bolše vole, male grunta, šume, trsja, a i dobru sneju kaj bi dobre delala.

    JAKOB: A dej, naj se delati norca. Pak ti znaš da mi nesmo imućni pak da bi moj Jurek mogel nekaj vekšega priženiti.

    JANJKE (lukavi osmijeh): A kaj pripovedaš. Em ima vu selu i bogate dekle i dobru familiju i priliku. Na primjer, Jelica Filipa Suhorepca.

    JAKOB (odmahuje glavom i rukama): A kaj z mene norca delaš. Pa gde bi tak bogata dekla išla k moje bokčije. Kaj je tebe kaplica već vu glavu vudrila?

    JANJKE: Jakob, ak ti to mene prepustiš, ja bom to sam zriktal kak Bog zapoveda! Ti same moraš pripraviti Jureka i Baru. Druge te niš ne briga. Same da mene volek ozdravi. Ja bom ondak tebe pokazal svoju copriju!

    JANJKE: Če bi tak, onda ti moja Bara bode spravljala vuroke saki dan.

    Dolazi Bara s kanticom iz koje se dimi vuglenje. Diže kanticu u zrak i mistično tri puta zamahuje prema istoku.

    BARA: Dimek megleni,
    ogenj črleni,
    sunce jaroveno,
    nebo osojeno,
    osmuji betek i nevolu,
    poškodi nevolu,
    zabuši se, zapuši se
    kak dim vu nebo, otidi,
    otiraj betek i nevolu,
    ozdravi voleka,
    i daj mu snage i dobrega teka!

    BARA: Janjke, ove tu je vuglenje kaj moraš voleku na noge zamotati i tri puta vu ogenj plunuti i reći. Ptuj, ptuj, ptuj. Bože pomiluj!
    Zemi beteg,
    nevolu rastiraj,
    čiri-biri, čiri-biri,
    betek zemi, mene pomozi,
    vola tvoja – amen.
    Sad ove zemi, zapri zobe i nesmeš nikomu ništa putem reći, če te baš i nešti nekaj pita. Ti moraš same mučati.

    JAKOB: Ondak si natoči v zobe vine i tak pomale njegvu sapu čuvaj do doma!

    JANJKE: Je za vraštve nebom nikaj falil, kaj ti se to nesme, ali kaj se tiče našeg spominka, tu bo Janjke od reći.

    BARA: A kaj ste se pak dospenuli?

    JANJKE: Sve ti bo Jakob rekel. A ja bom v subotu pustil glasa i če bo dobre vole, bode i sreće. Dej mi vuroke i idem ščem prije sve obaviti kak si rekla.

    BARA: Evo ti kantica i nikom ne reći reč, a dok ideš do doma male našepavaj kak bi voleku odnesel beteg.

    Janjke zauzme pozu šepavog vola, ispije čašu i punim ustima vina odmumlja u znak zahvalnosti uzimajući kanticu iz koje dimi vuglenje.

    BARA: Same ojdi brže i ne se ogledavati na hižu, niti na leve, niti na desne. Putem gledi same za nosem, ravne domov.

    Janjke odlazi, karikirano. Bara križa za njime, a Jakob ispija svoju kupicu vina.

    JAKOB: Je če bi to zbilam bilo Barek tak, kak je Janjke zamislil, to bi bile nakaj, za Filipovu Doricu. Uh, sveca ti, kaj kule babilonske.

    BARA (pogleda Jakoba upitno): A, kaj pak to?

    PARALELNA RADNJA NA PROSCENIJU

    Na prednjem dijelu scene Janjke sreće susjedu Katu koja ga pozdravlja, ali ovaj ne gledajući je ide ravno prema uputama i nešto mumlja.

    SUSJEDA KATA: Janjke dober dan, a kaj ti se pripretilo, kaj šepaš?

    JANJKE: Hm-hm-hmm, hm-hm. (Dalje ne okrećući se prođe.)

    KATA: A ki te je vrag ftrefil, pak si čera bil čist normalni. Sigurne te je kakva coprnica vudrila z mokrom krpom po glave. Joj ljudi, em je Janjke ponorel!

    (Obraća se Bari i Jakobu u dubini scene.) Strina Bara, pak jesi videla našega Janka kak je omumlal.

    BARA (viče, odlazeći): A kaj bi, em znaš da on navek spravla huncutarije. Idem podojiti kravu.

    KATA: Ojdi, odji, i moja me već čeka. Zbogom.

    SCENA 2: DOGOVOR ZA ODLAZAK U SNUBOKE

    Mračna scena postupno se osvjetljava. Večer u kući Jakoba. Jakob sjedi za stolom, čisti i prebire grah s Barom. Dolazi Jurek. Stasiti mladić, rumena lica, vedra držanja. 

    JUREK: Dober večer. Ja sem blago nahranil i napojil. V jutro bom ih počesal i bome išli orat.

    JAKOB: Dober večer. Bog nam dej. Dobro da se ščem raneše geneme kaj bi mogli i šenicu posejati.

    BARA: A to ne bi bile loše. Dej si zemi kiseloga mleka i nadrobi kukuruzni kruh, pak se lepe naječ.

    Bara uzima peharec s vodom i polijeva Jureku ruke nad strugajnom. Jurek se opere i briše ruke ručnikom od domaćeg platna koji visi na ručilnici.

    BARA: Jurek, Jurek. Kad te ovak gledim, sad kad si već dečko z soldačije, onda si mislim kak bi bile lepe da ti roke poleva jedna mlada dekla.

    JUREK: Kaj pak zanovetaš. Pak tek sam se vrnul z soldačije, a ti bi me već zavezala.

    JAKOB: A Jurek, pak ti to ni mati loše rekla. Bil bi red da u nekakve dobre prilike, sad već nekaj dobrega priskrbiš v hižu. Ja i ovak nebum mogel duge z ovem našem grintavem blagom, a i se druge je bogečki.

    Jurek sjeda za stol, Bara mu donosi zdjelu s kiselim mlijekom. Jurek sam drobi kruh u tanjur i jede.

    JUREK: Pak ti znaš da ja nemam baš pravog para za našu hižu. Ove se druge je prebogate. Moral bom iti morti v Čulenec, Ivanja Reku ili kaj ja znam je li ima tera dekla već za zamuš v Trnave!

    JAKOB (nasmije se): A nebome mi išli baš tak daleke iskat bokčiju. Mene je Janjke obečal, kad mu je tvoja mati metala vuroke, da bo on zriktal za Filipovu Suhorepčevu Doricu.

    JUREK: Dej naj reći. Pak ti znaš da su oni preštimani i da Filip je žmugler, premda Dorica je čistam nekaj druge!

    BARA: No, pak nas nebu Filip grizel če dojdemo v snuboke!

    JUREK: A če dojdem na glas da sem dobil vritnjaka, kaj nam bo to bolša preštimancija pri ove druge sirotinje. Boju rekli da sem došel pobirkuvat kad sem na visoke pucal, pak sem niske opal.

    BARA: Znam gdo na visoke puca niske curi. Ali tvoj japa se već dogovoril z Janjkem, a Janjke je već nekaj šepnul Filipove žene… pak mi bi mogli prejti stiha da nam ne otpopevaju pod oblakem.

    JAKOB: Je, je, dobre veliš, em ne treba pri takve stvari sve obesiti na zvone. I nek te mati zrikče v subotu na večer i bome videli vu čem se ima stvar kad Janjke dojde. A do subote bome posejali šenicu, pak vu ime Božje moremo razmišljati o svadbe.

    JUREK: E da mi nesi japa, ne bi ti same tak mene na vuglede kaj bika v sejem pelal.

    SCENA 3: SNUBOKI

    Kuća Filipa. Dorica mete hižu. Babica i mlađe sestre našvavaju, a mati vala halinje. Idu Jurek, Bara, Jakob i Janjke prema Filipovoj kući, kroz publiku. Na rubu scene skupljaju se djevojke i pjevaju prigodnu pjesmu.

    JANJKE: Falen Bog, Jakob! Eto sve je v redu, volek je ozdravel i ja sem održal reč za dogovor i ideme v snuboke.

    JAKOB: Dobre, dobre, a to bi bile dobre! Kad bi bile dobre (zanesen od ushićenja). Kad bi on dal se one kaj sem si i sam mislil (zove Baru) Bare, dej spravi Jureka i ideme. Janjke je tu.

    BARA (zove): Jurek, Jurek!

    JUREK: A kaj je?

    BARA: Ojdi sim da te priredim i ideme v snuboke. (Dolazi Jurek. Bara uređuje Jureka.)

    JAKOB: Janjke, ojdi sim, dok ona njega priredi, da ti velim kaj bi štel da dobime s mladom v miraz. (povede Janjka u stranu)

    JAKOB: Čuj, probaj Filipa pridobiti za trsje, zemlju, šumu i kravu. No, ti to već znaš, a morti dobimo još kaj od blaga, kravu, tele.., a razme se i robenina i tak dalje.

    Bara uređuje Jureka u kutu kuće.

    BARA (Jureku): Pak pazi da neboš preveč pil i kak se boš držal. I da ne bi pokazal kak si proždrljiv.

    JANJKE (puni lulu): Budi bez brige Jakob. Bome mi sve vredili po šege kak treba da bo vuk sit i koze na broju! Idemo po steze, ovud (pokazuje) po prečki – bome prije došli i nebu nas ništi videl… Je, čuj, bome najviše natirali kaj se bo dale!

    PJESMA: Pred hižom vam jablan dreve raste
    Pred hižom vam jablan dreve raste,
    Mila majko jel nam kčerku doste,
    Il ju daste, il ju ne daste,
    Nek vam dale jablan dreve raste.

    Kuća Filipova. Seoska kuća, prostrana i bogato opremljena. Na sredini scene nalazi se stol. Tu je gredenc i ladice. Na zidu je ručilnica i ura. Majka Cena valja i ranca haljine. Kćeri Dorica, Janica i Katica, rade svaka svoj posao. Dorica našvava, Janica mete kuću, a Katica drži baki Jagi klupko pređe, dok ona namotava pređu na špulu kolovrta.

    JANICA (viče na Doricu, mašući metlom po kući): A dej se mekni. Ti se navek nastaviš na sred hiže kaj drvena Marija.

    DORICA: A tebe bi se jezik posušil kad ne bi stalne nekaj prigovarala.

    CENA (odlaže korito za valanje): No, dekle, kaj se ništ nemre napraviti bez galame.

    JANICA (pogleda kroz prozor): Mame, ideju nekakvi ljudi. Je, je, bome već su na dvorišću.

    CENA (pogleda kroz prozor): Je, ideju, ali ne stranjski već domači.

    BABICA JAGICA: No, pa gdo bi to mogel dojti sad na večer vu tu dobu.

    CENA: Em ne još tak kesne babica, ali baš sad kad mi je puni stol. Dekle dajte se vugnete v komoru i ove haljine odensete v ladicu.

    Snuboki ulaze u kuću.

    JANJKE: Dober večer, Cena. Vidim da si navek vredna.

    CENA: Dober večer! Mmm, kaj vas ima.

    JAKOB, Bara i Jurek: Dober večer.

    CENA: A dejte si sednite za stol. Dorica na ti ovu robaču i dekle dejte to sve pospravite. (djevojke odnose robeninu).

    JANJKE: A gde je Filip?

    BABICA JAGICA: A on ti je v štale. Otišel je blago napojiti.

    CENA: Janica, ojdi pozovi japu. Naj dojde v hižu, reci da je došel Jakob i Janjke i...

    JANICA: Dobre sad ja njega pozovem.

    JAKOB: Em ne baš hitne, imame mi vremena. (sjedaju za stol)

    FILIP (ulazi u kuću): O božji ljudi, Falen Isus, a kaj je vas k mene donesle? Ja sem bil v štale, tam ima navek posla. Jedna krava je za teliti i kobila bo za ždrebiti.

    JANJKE: E, em je to znane da ti ne dangubiš. Ti si navek bil tučen mož i fleten za posel.

    JAKOB: Bome je, tak je.

    FILIP: Em i moram biti. V štale je osam komadi blaga, pak je tu polje i trsje i po domu i nigdar kraja. A pri hiži su tri dekle, a i ruhe treba spremati.

    JANJKE: A znam da je to tak, ali na dekle nemreš računati da ti boju donesle, već moraš misliti kaj ti boju odnesle.

    FILIP: A je, tak je. Cena, dej donesi peharec vina!

    JAKOB: A, ne treba. A reci onda kakve kravu imaš za prodati?

    FILIP: Je imam. Baš mi se jedna otelila, a ove druge su sve kaj z izloga.

    JANJKE: Je, je, ali je ipak krava do krave.

    FILIP: Jakob, za domaćega čoveka, Filip nebu dal lošu robu.

    JAKOB: A pak to je vredu, sem kaj ti ja nesem baš pri penezi.

    JANJKE: No, pak ti bi mogel i nekaj navrči, em ne moraju baš navek biti penezi. Negda mora biti i dobra vola, ak očeš čoveku pripomoći.

    FILIP: Em te ne razmem, kak to misliš. Dojdeš kupiti kravu, a misliš da ti ju prikažem.

    JANJKE: No, Filip ti si za me bil navek pravi čovek. Pak kak si već rekel tu su i kćeri, pak moraš male i drugač misliti.

    JAKOB: Je, je, Filip, em ne treba biti pretvrde glave. Ak čovek male drugač premisli, lepe je kad čovek more i nekaj dati, a ne same prodati.

    FILIP: Em ja vas ne razmem. Cena, jel ti to vidiš? Pak vi ste došli nekaj mutit vodu. Došli ste pitat za kravu, a mene hoćete podvrči da vam ja kravu dam i to zabadav?

    CENA: Filip, pak mene se vidi da oni nesu došli kupit kravu, već su došli otpelati deklu i kravu. Pak oni su došli v snuboke.

    BABICA JAGICA: Je, pak kaj ne vidite da su došli po nekakvem drugem posle, kad su se tak zriktali. Oni su došli v snuboke!

    JANJKE: Filip znaš kaj ti bom rekel. Išle sam sad neki dan, dole v Jelevje. I kad tam ja vidim da je tvoja Dorica na paše al z Jurekom. I on ti viš ovak (pokazuje na Jureka) drži ruku na Dorice. Pak sam si mislil da nebi bile dobre da ti dekla dojde na glas i ove i one. Pak bi bile najbolje da ti nju daš v zamuž da ju oženime z Jurekom.

    FILIP: O vrag ga dal. Pak ti moju deklinu daješ na bubenj.

    JAKOB: Ne, kaj pripovedaš, kakvi bubenj. Mi sme došli poštene i hočeme poštene se s tobom kak pravem možem dogovoriti. Ak se ti slažeš da nasnubime tvoju Doricu za mojega Jureka.

    FILIP: Lehko je to vam reči same tak. Ali Dorica još nema leta za v zamuž iti. Em je ona šesnaest let.

    JANJKE: Filip, roža se bere dok je mlada. A kaj pripovedaš za leta. To ti je bapski posel. Cena bo otišla k velečasnom, bo odnesla puru i pajceka i već to bome sve leta pririktali.

    CENA: No, pak Dorice ne treba pune do let za iti v zamuž. A kad je već tomu tak, onda bome se dospomenuli… kaj se mora, to se mora.

    JAKOB: To ti je prava reč Cena. Ja sem čistam za to, pak po tem posle sme i došli.

    FILIP: No kad je već moja Cena se tak zarekla. Nek onda tak bo. A kaj ti babica veliš?

    BABICA JAGICA: Filip to se sve mora premisliti i deti na prave meste kak Bog zapoveda, po poštenju i naše navade.

    FILIP: Pak kak ste svi za pogodbu, onda i ja bom se složil s tem, ak se i Dorica slaže.

    JAKOB: A kaj se tu ona ima za složiti, ak se mi kakti roditelji dogovorime.

    CENA: Pak onda bome pozvali Doricu. (zove Doricu, na vratima) Dorica, Dorica, ojdi sim da čuješ kaj sme se dogovorili.

    DORICA (dolazi sramežljivo): A kaj ste me zvali?

    CENA: Dorica ti si sad isprošena i peš zamož.

    DORICA: A joj mene!

    BARA (obraća se Jureku): Ajde Jurek, ojdi, sad dej dekle ovu jabuku i rubec i zakapari ju (Bara daje Jureku rubac sa jabukom… Jurek izlazi iza stola, sramežljivo pogledava Doricu i pruža joj jabuku na rupcu).

    JANJKE: E tak, tak, Jurek. Dej kušni deklu, kaj se sramiš.

    Jurek zbunjeno prilazi i poljubi Doricu.

    JAKOB: E, kad sem ja išel v snuboke, ja sem odma skočil na Baru. Mene ni bile treba tirati.

    CENA: Dorica sad znaš da si isprošena i boš išla v zamuž. Ojdi sad ti v svoju hižu (komoru) dok se mi dogovorime sve druge stvari.

    Dorica sramežljivo pogleda Jureka, slično kao i Jurek nju i otiđe u drugu sobu. Jurek ide za stol.

    JANJKE: E sad je red da ti Filip natočiš kupicu vina i da si popijeme, pak bodeme išli na drugi spominek.

    FILIP: Nek kak, ja sem zato da si zalejeme (natoči vino svima).

    SVI (nazdravljaju): Živeli!

    JAKOB: E, ak bo ove vine za svadbu to bo veselje! Ha, ha, ha!

    JAKOB: Bome ja znam da Filip ima prave trsje i na pravem mestu, pak onda pri njemu i nemre biti lošega vina.

    JANJKE: No, pak to bi bil i red da onda i nekaj i kčere daš od trsja.

    FILIP: Pak to se razme. Ja imam tri kčeri i svaka bo dobila sedam redov.

    JANJKE: No, svaka čast. Same nam bi pasale one kaj je bliže Filipovoga trsja.

    FILIP: Ja bom dal one kaj visi prema zapadu, tam na Velikem vrhu.

    JANJKE: A je, kaj te ne bi bile sram da ti tvoje dete ima trsje kraj šume i v hladu, gdje same koprivje raste. Ti nje daj Čelinšćak. To se šika dati jednom takvem gospodaru.

    FILIP: Ne, pak to je materine, to nemrem same tak dati.

    CENA: Je, to je istina, pak ne to trsje na Velike vrhe loše trsje.

    JAKOB: Ne, ne, to ne velim da je to loše trsje, ali ipak Ščelinšćak je nakaj druge!

    BABICA JAGICA: Filip, čuj. To je i tak moje trsje, pak bom ja dala sedam redov od svojega, svojega osebunjka, tak da se bo i Jakob imal sčem štimati.

    JAKOB: To se prima na znanje babica. To je lepa reč od babice.

    JANJKE: No viš Filip kak se je lako dogovoriti kad čovek ni trde glave.

    FILIP: No, vrag ga dal, ondak naj bo!

    CENA: Prijatelica Bara, ojdi zmenom da ti pokažem kaj moja Dorica ima od rubenine. Mi sme odredili da dekla dobi šivaču mašinu - Singericu, kravicu i svaka dekla ima svoju robeninu i škrinje z ogledalcem.

    Odlaze u drugu sobu pogledati robeninu.

    JANJKE: Dobre je, to je sve vredu. Filip dej natoči. Robenina je i tak bapski posel. (Filip natače čaše) I nek one to obavljaju kak znaju.

    FILIP: Živeli!

    SVI: Živeli! (kucaju se)

    JANJKE: Nek ideme mi sad na moški posel, da se kaj moži dogovorime o zemle.

    FILIP: To se nema kaj dogovarati. To se zna da deklina dobiva i zemlu.

    JANJKE: No je, to se razme. Ali je pitanje koju zemlu dobiva.

    FILIP: Eto vidiš tam pri Polajcu tam imam dve rali v komadu, dal bom pol.

    JANJKE: A kaj pripovedaš, kaj boš dal tu zemlu da se same kače i žabe ležeju. Kaj je stalne nutrek voda. Kaj ne bi dal on komad od rali v Gate. Tu gde ne stoji voda i gde si deca moreju kruha pridelati, a ne da boju gladovali.

    JAKOB: No viš, pak ti to daješ svojem detetu Filip, a ne mene.

    FILIP: No, pak to ja sve znam, ali treba misliti da i mlajše kčeri nekaj dobiju.

    JANJKE: No, fala Bogu pri tebe ima zemle za sve i tebe bo još preveč ostale.

    BABICA JAGICA: Praf veliš, mene bo teri dam dosti i predosti zemle. Bo nam zlečila i zubobolju i kostobolju.

    JANJKE: Babica praf veliš, ali to ti je sve i zemla napravila, kaj češ, ona nas rodi i zeme.

    FILIP: Je, praf veliš. No, pak ak je tak, a je tak. Bom dal del od komada v Gate.

    JAKOB: Tak, to ti je prava reč. A kaj se boš sad cifral, pak ovak, pak onak. Em ni v škrtosti sreće.

    JANJKE: Filip, lepe bi bile da misliš na zimu. Mladi moraju imati i šumu i kravu kaj bo dobre dojila. Ti znaš da treba speći kruva, a k njemu ide i sir i gibanica.

    FILIP: Razmem te Janjke, kak ne! Dal bom šumu v Čretu. Tam ima lepe hrastov i grabrovine, a za kolje ima dosti agacije v Šiberje. Tam bom dal četiristo fati. Kravica i voz sena ide z mladom, kak je to već naša šega.

    JANJKE: Svaka čast Filip. Onda da se još dogovorimo o svadbe i onda bi bile sve sređene osim sudića i vina kaj bi i ovak bile za svadbu.

    FILIP: Dobre, Janjke. Z mladom uz rubeninu, ladice, škrinje, gredence i postelinu, šivaču mašinu – Singericu, ide pet sto litri vina. I to vina kaj bi ga anđeli pili.

    JAKOB: Prijatel Filip, sad vidim da si pravi čovek i da misliš na svoje dete.

    JANJKE: Ondak bome si vu to ime spili.

    FILIP: Živeli (natače vina svima).

    JAKOB: A gde je Cena i Bara? Bara ojdi sim, mi smo se dogovorili.

    BARA (ulaze u sobu): Evo tu smo mi! Mlada ima fala Bogu robeninu kaj je nema na daleko. Kaj je, je. Cena ti si lepe opremila svoju kćer.

    CENA: One kaj mora biti, mora biti. Za nju je spremana robenina od osmog leta starosti. A i sama je već s deset let našvavala. Dorica je vredna dekla.

    JANJKE: Dobre onda da se dogovorimo gda bo svadba.

    CENA: Nek bo na fašensku nedelu.

    BARA: V redu, to je najbolše vreme za svadbu i veselje. Nek, treba sve srediti pri velečasnom.

    CENA: Ozivanje, verunauk i sve one kaj treba moramo mi prijatelica Bara otiti i same obaviti.

    BARA: Dobre, nek da mam utanačime koji bodu mužikaši, gdo bode igral i gdo bo domači.

    JANJKE: Čuj Filip! Mislim da bi bile najveseleši ak bode igral Hržan i Kurek. To su gusle i pjesme kaj mrtve dižeju.

    JAKOB: To se slažem, to je istina.

    FILIP: A domači Cena? Gdo bo domači?

    CENA: Ja mislim da bi Gospić bil najbolši.

    FILIP: Ja se bom spominjal ž njim. On me nebu valda odbil!

    JAKOB: Dobre je, sve sme se dogovrili i ondak ideme. Svaki ima svoj posel.

    Zbogom Filip i Cena. Baba Jagica i vi dojdete na svadbu.

    BABICA JAGICA: A bote vi to zbavili i bez mene. Nek je sve zdrave i vesle. Zbogom.

    Odlaze snuboki ispijajući još po jednu čašu za sretan put.

    SCENA 4: UREĐENJE KUĆE I MLADENKE ZA SVADBU

    Pripremanje kuće Filipa za svadbu. Cena sprema robeninu u ladice. Kčerke kite zidove ručnicima. Dolaze susjede u pomoć.

    DJEVOJKA I: Dober večer. Jeste li vredne?

    DJEVOJKA II: Dorica, onda ti ideš v zamuž?

    DORICA: A idem, kaj ja znam.

    DJEVOJKA I: A kaj bi mi delale, da vam nekej pomoreme.

    CENA: Je, dajte to još male nakinđajte po hiže i spremajte mladu.

    DJEVOJKA II: Dorica, a jel te strah?

    DORICA: A kaj ja znam, al tak mi serce tuče, da nemrem spati.

    CENA: A jesi ti dekla šašava. Pak te ne boju vgrizli. Boš se već na sve privčila.

    A sad misli na veselje.

    Dorica odlazi na sredinu scene i tu privezujući si kosu počinje pjevati.

    DORICA: Čunek po čunek
    Čunek po čunek, hojdi mi hitre,
    Preja po preja, tkajte mi tkajte,
    Hej, rubeninu, hej, postelinu. /2x

    Zotkaj mi zotkaj, robaču šaru,
    Preja po preja, brže za svadbu,
    Hej, rubeninu, hej, postelinu. /2x

    Otec i mati, sestre i brati,
    Tkajte mi tkajte, svadbu spremajte,
    Hej, rubeninu, hej, postelinu. /2x

    Djevojke joj donose rubaču, oplečje i oblače Doricu u mladenku. Na posljetku u trećoj kitici pjesme stavljaju joj na glavu partu (mladenkin vijenac)

    SCENA 5: DOLAZAK PO MLADENKU I ISPRAĆAJ MLADENACA NA VJENČANJE

    Izvana se čuje glazba.

    PJESMA: Idu svati, idu svati
    Prvi, drugi, prvi, drugi, ideju…
    Žnimi ide, žnimi ide, mladi junak gizdavi.
    On si pela, on si pela, lepu mladu resničku. 

    Dolazak svatovske povorke kroz dvoranu ispred scene. Predvodi ih zastavnik, sa svadbenom zastavom pleše i podcikuje. I ju, ju, ju! Prate ga muzikaši i dva svata (mlađi i stariji). Tri violine (gusle), bajs i beglajt. U svadbenoj sviti dolazi mladenac sa „posneši“ (debela kuma), prati ih dever (kum). Na pragu kuće dočekuje ih domaći.

    DOMAČI: Čekajte – stanite! Kam ste se putili vi stolikem narodem vu našu hižu. Ovde je naša korenika i drvenika, s koje baš sad scejam božju kaplu (diže u vis peharec). Tu vas mi bez zamere nemreme pustiti ni bez gorega prijeti.

    DEVER: Mi sme dobri ljudi z dalekega puta. Iščeme kvartera i če bi nam mogli nekaj dobroga dati. Svi sme mi dobri muži, zdrave ruk i dobrega dela, ak ga je treba pri vašoj hiži.

    DOMAČI: Kaj se dela tiče, tu bi se mogli morti složiti. Tulike bi vas zel za kukurizu okopati, ali toga sad ne, za trsje okopati i koliti i vezati i špricati protiv pepela, al ni toga sad nema, za seno prispravlati, koga sad ne i za šenicu mlatiti i kravem repe prati, al to sme sami lako činili. Zel bi vas prevesela srca, da su protuletni i cvetni dani, al su letni cvati pozlačeni, i već su jesenski plodi porođeni i za tulike trudi naši s polja i z brega naplačeni! Svi ste mi dragi kaj ste došli, ali tuliko vas nemrem nahraniti ni napojiti. Morti ste se v krivo mesto putili.

    DEVER: Naši puti su pravi i tu sme došli po ozbiljnom poslu. Mi sme jate jednoga ptiča kaj je oko vašeg dvora obletal i pri vami zgubil jedno krilo, krilo bez kojeg nemre leteti ni živeti. Njegve krile je skrila bela ptica golubica, grličica vašeg doma, kaj riblje oči nosi i svilene lasi i rumena lica ima, kaj srce je našem junaku fkrala, kaj ga je z visina k zemle spustila i sad se siromah tak po svetu muči.

    DOMAČI: Ja sem vaše jade razmel, ali pri naši hiži ne tiča ni golubiča, ni preveč cvetja osim kopriv i drača kaj v polju cvete. Nema ni krila osim guskine perjače, a ni tati nesme da bi mogli nekomu srce fkrasti. Vi ste se sigurne zabunili ili pozabili kam ste se za prav naumili putiti. Mi vas rado počastime i kad ste već tak bez glave i repa moreme vam za strošek kaj ponuditi. No če ste za veselje moreme si najprije kaj popiti. To je naša domaća roba i morete si bez zamere našu medicu probati (domači i njegovi pomoćnici okolo toče vino).

    DEVER (popije iz peharca i nazdravi): Živeli mi domači i njegove pčelice kaj su mu tak dobru medicu zredile. I hvala budi našem cvetju kaj se vunjem božji dar i krv Isusova u dobru okrepu i pravu kaplju stvorile.

    DOMAČI: Poštovani golubar, krila iskač i tvoji potepuhi, to je v našem bregu rasle. V Križu pri Velike Vrhe, rasle je gdje se naša duša na visoke z Bogem spominja! To su ti kleti pune vinske duhe i zate ti je naš duh navek kričeći, vičeći i veseli!

    A kakve to imaš sobom meštre, kaj meštriju sobom kak bokci torbu vlečeju? (pokazuje na basistu) Od kud ti je ov kaj velike kurite na pleće vleče? Mi sme već svinje poklali če se on s furežem bavi. (pokazuje na violiniste) A kaj će mu ovi mali digudajci? Kaj morti z gudalci tvoje tiče gojniju?

    MUZIKAŠI: Mi sme pilari če vam je treba drva piliti ili stopari če vam je treba konoplje droubiti!

    DOMAČI: E, ak ste vi pilari, onda mi pokažite kak vi pilite?

    DEVER: Dečki dajte mu pokažete kak se drva piliju samo na guste i na drobne!

    SVI (pocikuju): Iju, ju, ju –ih, ih!

    Sviraju drmeš, zastavnik, svat, dever i posneš. Svi plešu drmeš sitno i visoko tako da se na njima svaka vlas trese. Zastavnik privija zastavu, baca je u vis i podcikuje. Njegov ručnik prebačen je preko leđa, također sitno podrhtava i svatova čuturica i šareni prevezači, žena (posneši).

    DOMAČI (nakon što su svirači stali svirati): Za prvi put vam ne bi prigovoril, ali mogli bi biti još i fletneši. Ne bum na prvu preveč prigovaral, jer znam da ste žejni, a prvi se mačići vu vodu hičeju. Male si popite pak onda za prav pokažite kaj valate. Živeli!

    DEVER: S naše strane je pošteno i srčeno, a ne znamo kak se pri vašoj hiži delo dela i gde je vaša bela ptica grličica za našeg golubića?

    ZASTAVNIK: Za nju ja imam šara krila. Imam 150 fel sukna, 250 fel prevezačov, hilad fel pisanoga i našvavanoga, sve v črlenom, sve svilenom (pokaže zastavu držeći je visoko i zajušče), iju, ju!

    DEVER: Ajde pilari zarašpajte v vaše strugajne da mi se nebuju miši po šenice špancerali!

    SVAT: Ajde dečki samo na drobno nek se opanjki zglancaju, nek se žene stancaju!

    Svi plešu dromnečicu, navezeno u sitno kao i njihove šare na odjeći. Domači isto veselo podrhtava na pragu kuće, gdje su i ostale žene i djeca – znatiželjnici. Njegov pehar „duplak“ ukrašen je s mašnom trobojnice, a uz dršku zataknuta je kitica bušpana. Nakon ovog plesa nastavlja se pregovaranje.

    DOMAČI: Kaj je, je, sad sme videli da med vami nema šepave ni čuklave i da vam naša kaplja dobre paše, ali ja nemrem sve vas v hižu prijeti. Pri nas su i deca i stare babe, a oni vas ne bi mogli baviti kad ste velikoga stroška.

    U međuvremenu se podkrada zastavnik ili mlađi drugi svat u kuću i iznese „strugajne“ zdjele ili neke druge predmete, pogotovo gibanicu ili meso.

    DRUGI SVAT: Kaj pripoveda da je siromah, evo mi sme si sami zeli kaj nam paše. Dečki, otud dalje nejdeme, tu ima i jesti i piti kulike hoćeš. Mi sme zadovoljni i s ovem (sudjeluju i drugi u smijehu, a babe sukačice proganjaju onoga koji im je ukrao gibanicu ili kruh).

    DOMAČI: Da vas trgala torba vragov, pak vi ste pravi tati kristušovi. Čoveku spred oči kradete, vi ste huncmuti, kakvi v našu hižu ne spadaju.

    DEVER: Če nam ne budete dali milom mi si bumo zeli silom se po kaj smo došli. Mi vam nismo baš tak srameći. Mi sme došli otpelati vašu „belu rožu“ s naši „črlenim jorgovanem“ da si v svojem vrtu podgojiju tičov, kokotičov i cvjetičov.

    DOMAČI: Naša je roža takove fele da ju je trebale fajn vremena iskati, zbrati i prepoznati. Ona je šesnaest let rasla, tulike let prirastala, bele robe zmenila, lepe noge i tele dobila. Mater je svojem delom pak ta leta za nju dala i za nju ljubav tkala. Babica njena, najstareša pri hiže, ju je živeti vučila, trejtinu od toga presti, tkati, našvavati ju navčila i droftinu svega toga v marljivosti, još jedinu ljubav v srcu za tu svoju rožicu Boga moli.

    DRUGI SVAT: Prav, prav, sve vam dame za prav, ali naši su muži jaki, a naš mladi je gizdavi i tu su zubi zdravi (pokazuje na mladenca).

    DOMAČI: Ako si još male popijeme, a vi nam pokažete kaj još znate, bumo si mi još premislili, morti vam i pokažeme kaj imame. Trejti put Bog pomaže, če sad pokažete kak se zelje gazi i žito mlati. Morate se legetemerati.

    Svirci opet zasviraju i nanovo se pleše drmeš. Sad su svi u velikom krugu, a zastavnik i posneš plešu u sredini. On ima u jednoj ruci zastavu i s njom u ritmu podrhtava, baca je u zrak, a istovremeno pleše i sa posnešjom.

    DEVER: Jeste li videli kaj je posel! Pokažete mi gde ste vi tak fletne i frčne muže videli.

    DOMAČI: A reci ti meni kaj ti predstavljaš vu te cele kolovratu? A imaš li ti kakve dokumente gde se vidi po kaj se ti otpravljaš v našu hižu.

    DEVER: Kak nemam, imam sakojačke fele, argumentov i dokumentov, če očeš od nameta, če očeš od žene i općine, če očeš od grunta i hižnoga broja. Sve to ja imam.

    DOMAČI: Same vi meni pokažete, sve po redu, i one črne, črlene, žute i šare, nam pašeju dokumenti sakojačke fele.

    DEVER: Evo ti ove papere (vadi novine) tu ti na tenke i drobne je sve opisane i zapisane.

    DOMAČI: Pa to nisu pravi papiri. To ti mene sve znaopak delaš!

    DEVER: Pak kad držiš novine znaopak. Tebe bi treba za pete držati če bi ti videl s pravog kraja. (okreće novine). Kaj ne vidiš da tu za svakoga od nas 50 imaš zapise i potvrđene od presvetloga i poglavitoga i časne dministracije.

    DOMAČI: A gde su ti dokumenti od tvojih „kuritaruf“ ili kak već veliš od pilaruf?

    DEVER: Kaj pripovedaš, sve su naše potnice kaj Sava bistre! Evo, sad vam buju skometirali pasoše za sve vesele ljude dobre volje (svirači zasviraju putnu).

    DOMAČI SVAT I OSTALI: Hajde dečki, hote, ojte pod naš pošteni krov, za naš preštimani stol.

    Ulaze u kuću s potcikivanjem. Smjestivši se oko stolova, ispivši po koju čašu vina, nastavi dever svoje traženje.

    DEVER: Lepe ste nas prijeli v vašu hižu. I sad kad brojim leve i desne jedne nam fali. Naš mladi je sam. Treba mu mladu dopelati. On je jedini mej nami nakinđani, ali i jedini je sam.

    DOMAČI: E, to je posel vašega tiča golubića, kaj krila na okoli gubi. No, kad baš hoćete vam ja lehko pokažem sve kaj imam (odlazi u drugu sobu uz pratnju glazbe koji sviraju putnu i dovede staru ženu). Evo jel to one kaj ste iskali i za kaj ste se u velik strošek dali.

    Stara baba, namjerno ocufane kose i rupca, pokazuje se vrlo svečano – okreće se sprijeda i straga smiješno koketirajući.

    SVAT: Ova ti još nama 100 let, lehko ju još komu prodaš za decu plašiti. A i znaodzaj ti se još dobre drži. Pogleč ju same od te strane gde auspuh hiče na luft. Zgledi ti ajnc A.

    Smijeh – gudanje po basu, a baba odmjereno poskakuje.

    DOMAČI: Čekaj pa nes ti ja baš tak veliki bogec, da Bogu fala imam ja još toga pri hiži.

    Odvedu prvu ženu i dovedu drugu sličnu, ali prerušenu u šepavu prosjakinju. Svaki puta za vrijeme dovođenja “krive mlade” muzikaši sviraju putnu.

    DOMAČI: Kaj veliš na ovu, ima dve noge do zemle, doduše malo našepava, ali za svoja leta dobre je držeća, je. Ima zdrave zube, meste vode lake ju napojiš z vinem ili z rakijom. Ni izbirljiva na muške ni na ženske, a pri delu more nekaj i napraviti. Dobre sedi i jezik ju još dobre služi.

    Ponavlja se slična situacija kao i s prvom ženom. Uz putnu odvodi krivu mladu dok je svi znatiželjnici zadirkuju uz smijeh.

    DEVER: Če je to sve kaj si nam pokazal, onda tu nema nit ptice golubice, nit grličice, već stare vrane gavranice i ščavke ščavkalice.

    U to se svat II potkrade kroz prozor i dođu do mlade. Domači ga otjera od nje, te je sam predvođen zastavnikom, s njom i njenim posmikaljama dovodi pred svatove.

    DOMAČI: Evo gospon dever, nes vam mogel najti ništa po vole, zate sem dale iskal i našel ovu lepu golubičicu gde tužno guguče za svojem jatem. Jel je morti to ta tičica teru išče vaš tiček golubiček?

    DEVER: Drage nam je takve cvetje v vašem domu brati, a još drajše i veseleše k njemu našu diku dati!

    MLADENEC: Je, to je ta, kaj mene paše!

    Domači predvodi mladenca pred mladu, izlaze svi ispred stola. Mladenac prihvati mladu ispod ruku. Glazba svira putnu. Domači vodi mladence prema sredini kuće ispod „slemečka“ govoreći:

    Ide mlada.
    Ide mladi.
    Prvu sreću zapelavat.
    Ide mlada,
    Ide k mladom,
    Drugu mladost premišlavat.
    Ide mlada,
    Ide k mladom, svoju ljubav davat,
    V svoj novi dom.
    (Mater svoju ostavlat.)

    Zatim ih domači vodi na sred kuće. Tri puta ih okreće. Oni se drže ispod ruke, okrenuti jedno prema drugome, govoreći:

    Dej Bog sreće,
    Kaj se tri put pod ovem
    slemečkem okreče,
    Da se više nigdar ne razmeče!

    Potom ih vodi, korak po korak za stol. Svi sjedaju za stol, a domači im natače vino. Mladenac ne smije skinuti šešir. On jedini ima šešir na glavi za čitavo vrijeme trajanja svadbe.

    DEVER: Vidite naš mladi je zakičen, a kej nebi i druge nas nacifrali i male zgizdali.

    U koketnom hodu temperamentno uz jujuškanje dolaze „žene kaj tržiju kitice“.

    ŽENA I: Falen Bog! Gospoda svatovniki i gospon svat, če očete da budete lepi cifrasti i nakinđeni, morate kitice kupiti. Svaka ona je znak veselja i znamenje časti.

    SVAT: Pa kaj ste baš mene našli zrende. Deveru se oče cifrati pak nek si kupi. A kaj če mene to vaše granje. Vidim da ste došle na nas kaj ose z osinjaka.

    ŽENA II: Ako se bu preveč prepiral, imamo mi i iglice, buš sve svece molil za oprost, kad te moja iglica v piči (pokazuje iglice pribadače s kojima učvršćuju kitice).

    DEVER: O vrag vas je dal! Pak vi ste hude. Najprije sem molil da me v hižu puščate, a sad me napastujete i još mi se grozite.

    ŽENA III: Kaj pripovedate, svati bez kitice nisu pravi svati, to ti je kak riba bez vode il kokot bez perja! Nit su slični, nit su dični, a vi morate biti i jene i druge.

    ŽENA I: Evo ako se nahitite s kakvemi penezi, ja vas bum scifrala da bute šari kaj šojka i cifrasti, kaj tič – fičfirič.

    ŽENA III: Naša roba kulike vredi i ni preveč skupa, če nemate penes – bome se trampali za kravicu, ak ne jalova.

    SVAT II: Pak za kravu bi vas mogel sve tri kupiti skup s kiticama i s hižom če kaj vala.

    ŽENA I: Kad si tak baš kuražen, reci a kaj bi ti s tri ženske napravil, bi moral još nekoga plačati da se nebi moral sramotiti. Tebi je preveč jedna, bi se plakal od jada, ne bi ti ni sveta vodica pomogla, ni sveča pri Majke Božje Bistričke (M. B. Jezerinske).

    DEVER: Kaj se toga tiče vi ste frčne i vučene žene. Vi ste več razlaufane, pak vidim da ne bum s vami dobre zišel. Jel bi vas ponudil s kupicom vina, pak se onda bumo nekak napravili.

    Žena I i II, domači i svati piju, a žena III već namješta drugu kiticu deveru, jer je on došao zakićen.

    ŽENA I: Eto sad sme si lepe popili i zadišali znutra sad bi se mogli naravnati i zvana. Svaka kitica i kaj je na nje cifraste i dične košta šaku brade, a on teri nema gotovine platil bu duplične onda kad mu brada zraste.

    DEVER: A jeste skupe, vi biste s čoveka i gače slekle!

    ŽENA I: A to bome napravile na večer!

    DEVER: Ak se baš mora ja bum onda sam platil, još vam bum navrgel škrlak. Vi mi svakoga nakinđajte, da bude to kinđ na kinđu, kitice s cveteki, zakitete i konjeke i svatovska kola. Živili! (nazdravlja svima).

    Svira muzika – žene kite sve prisutne svatove. Nakon što su nakitili i kuharice donose na stol „tenku gibanicu“. Glazba proziva ispraćaj iz kuće pjesmom „Pakujte mi majko ormare“. Svatovi, muškarci i snahe uz pjesmu iznose iz kuće škrinje, ladice, korita, metlu, jastuke…

    DOMAČI (dođe za sredinu stola nasuprot mladenaca i drži govor): Dragi mladenci i svadbena svito!

    Ovo je najveseleši i najžalošneši dan ove hiže iz koje zanavek otpravlja svoje dete. One je pod ovim poštenim krovem rasle i bilo je dika materina i sada je cvet kojega trgamo z materinog krila. Njezino srce je odabralo svojega gospodara i još za koji čas oni se otpravljaju na dalek pot, s kojeg se vračaju več drugi ljudi, kak ti muž i žena v jednem telu. Oni su još same sad cura i dečko i još su same sad zato mirni od nevremena života na kojem putu, njih sve dobre i zlo čeka. Dragi mladenci, imajte dosti jakosti i žilavosti od koje su zrasle i ove naše tvrde horvatske ruke i poštivajte vaše starce kak žejna zemlja rosu, da vam nasadi vaši budu znali u vaše starosti ljubav vrnuti. Mlada, ti sad ideš vu drugi dom vu kojemu buš našla drugu mamu, koju moraš poštuvati, ali nigdar ne pozabiti i tvoju, koja te je na noge postavila i odhranila. Ti si njene tele, a za svoju sreću trebaš svima puna srca dati i za svakoga moraš volu imati! I tvoj sveker i drugi tvoje poštovanje moraju uživati! I tvoje vredne ruke, moraju sve v zlate stvoriti i pozlatiti! I mužu trebaš dobra biti. Dragi mladenci, vaše zapovesti i misli moraju biti jedine, a deca vam na diku našemu domu i celom hrvatskom rodu našemu moraju biti. Dragi mladenec, ti si od sad muž i od sad moraš imati druge brige i moraš gledati da to kaj Bog združi čovek ne rastavi. Ona je roža našega doma, koju moraš pri svojoj hiži njegovati i ne dati da vene i povene! Na ogenj nigdar ne treba volja vlevati, svake teškoće treba pameti dati na putu nigdar ne sustati, nigdar stati. Svakog lepom rečju dičiti i podičiti. Dragi mladenci! Svakoga život živeti navči i trda zemla nahrani, a Bog vam tuliko bu sreće dal koliko si je sami napravite! Zate dragi mladenci i svati nek vam je sretan put i veseli opstanek i život. Živeli!

    Živeli mi tolik let, kulik kapljic Sava nosi,
    Kulik polje trava ima,
    Tulik cvetja, v življenju radosti protuletja,
    I od Boga dar od zemlje matere, kruh, svagdašnji!
    Bog vas blagoslovi Vas i Vašu decu!

    Muzikaši zapjevaju pjesmu: „Živio nas Bog“. Iza ove pjesme svi ispijaju čašu vina za sretan put, a muzikaši zapjevaju „Zbogom otec, zbogom mati!“ Zatim svatovska povorka sa zastavnikom na čelu obilazi selo i odlazi na vjenčanje u crkvu. Uz put svati znatiželjnicima i suseljanima toče vino (Svatovi prolaze kroz gledalište!) Svatovi djeci bacaju bombone, a odraslima cigarete.

    SCENA 6: KUĆA MLADENCA

    Dolazak svatova pred kuću mladenca. Nakon vjenčanja svadbena svita dolazi pred kuću mladenca. Na vratima kuće mladenca dočekuje domači i mama mladenca (svekrva) držeći okrugli kruh (leb kruha), peharec i čašu. Kuća je okićena. Stol, stoljnjaci, ručnici, križ i svete slike na zidu.

    DEVER: Falen Bog, gospon domači.

    DOMAČI: Na sve vijeke bodi hvaljen.

    DEVER: Mi smo prešli dalekog puta. Mi sme obavili našu kršćansku dožnost! Na njemu nam je bile sve vesele i z Božjom pomočjom. Svi sme se vrnuli žive, zdrave i vesele.

    DOMAČI: E, dobre je, fala Bogu da ste došli i da neste pobludili. Ali ja bi ipak štel videti je li je to sve tak' kak to gospon dever veli. Ja bi štel videti da nam ne morti mlada na potu ošepavela. Pa naj mužikaši zaigraju da mi vidime jel istina da ste svi zdravi i veseli.

    DEVER (obraća se sviračima): Dejte mi dečki onda zaigrajte, da gospon domači vidi da sme zdravi i veseli, kaj i ove hiže želime.

    Mužikaši zasviraju drmeš. Mlada i mladi zaplešu, a oko njih i svi ostali, predvođeni plesom zastavnika koji podcikuje i baca svadbenu zastavu u zrak.

    DEVER: Gospon domači! Jel vidiš da sme svi veseli i zdravi i da su naši mladi sretni i presretni kaj su se k svemu domu vrnuli kak Bog zapoveda. U jednem združenju kak muž i žena!

    DOMAČI: To je sve lepe čujti i drage mi je da nas imate š čem preštimati. Ali ja bi štel da nam mužikaši zaigraju na drobne i sitne, a da nam tak i mladi odtanacaju, da bi mi tenke i visoke konople rasle! Dečki dajte vužgete svoje štrumente, ne štedete!

    Mužikaši zasviraju. Svi plešu. Dever i posneš plešu. Podcikuju. Dever diže u zrak čuturicu i okićenu svatovsku batinu. Domači natače vino iz peharca. Svirači stanu sa sviranjem.

    DEVER: Gospon domači, jel sme ondak sad udovolili vaše želje. Vidiš da se trudime i da sve sa srcem i od srca delame. Pak daj nas ondak pusti v hižu, da si mladi tiči ideju gnezda slagati!

    DOMAČI: Je, al pri mene je takva šega i običaj da do trejtoga Bog pomaže. Pak se onda još male zagrejte, spijte si kupicu vina i vužgete dečki!

    Svirači po treći puta sviraju drmeš (Kurekov drmeš). Svatovi, mladenci i svi svadbenici plešu. Promatrači se časte vinom. Nakon prestanka glazbe i plesa nastavlja se razgovor domačega i devera.

    DEVER: Gospon domači, eto viš kak si nas zmučil. A mi sme ti i trudni došli, jer prešli sme dalekoga i blatnoga pota celi dan. Pak dej nas ondak već jenpot primi prod svoj pošteni krov.

    DOMAČI: Dobre je dobre! Ali najprije kak je i red, mora svekrva daruvati našu mladu. Pak nek ondak dojde svekrva i nek donese peharec vina, čašu i kruh.

    Dolazi svekrva s peharcem vina, čašom i kruhom. Prilazi mladoj, koja istupi nekoliko koraka prema njoj.

    SVEKRVA: Draga Dorica. Dobre nam došla i Bog ti dej veselo srce i dobre zdravlje! Eto ti dajem čašu vina. Popij ju do kraja da ti bo na zdravlje i da nam bo jaka i krepka družina i da ti boju zdrava deca. A ondak hiti čašu iza sebe, prek glave. Ščem dale, da se čaša razide. I tak kak se čaša razbije i nemre se sastaviti, tak da vas nikaj ne more nigdar rastaviti.

    Mladenka ispije čašu i baca je iza glave. Svatovi veselo podcikuju i bodre mladu.

    SVAT: Tresni ju i ščem dale, prek štale ju hiti! I ju, ju, ju!

    Mladenka baca čašu. Čaša se razbija.

    Svi veselo poskakuju. Tak je! Dobre si ju razbila!

    SVAT: Čaša se razbila na sto delov. E, bode muške. I naj bu!

    SVEKRVA: Evo ti leb kruha! Primi ga u znak blagostanja i da nam ga nigdar v hiži ne zmanjka. Odnesi ga na stol, da nam bude navek v blagoslovu i v sreće kak nam ga je Bog blagoslovil na denešnji dan. Evo ti peharec vina da nam bo pri hiži jakosti i kreposti.

    Mladenka primi kruh i peharec, poljubi svekrvu i ulazi u kuću. Mužikaši sviraju putnu.

    DOMAČI: E sad lepe dragi moji nacifrani svati, ojte svi skupa za stol pod naš pošteni krov.

    SCENA 7: SVADBA U KUĆI MLADENCA

    Svirci zasviraju putnu. Svi ulaze u kuću. Poredaju se za stolom. U sredini mlada i mladi, lijevo svati, desno dever, posneš i zastavnik. Svekrva mladoj donosi malo dijete (muško) – nakolenđe.

    SVEKRVA: Draga Dorice, primi ove nakolenđe u znak plodnosti i da bi k letu i pri nas bile prve, pak onda druge i sve na pored vu zdravlju i sreći. Jer gde se deca plačeju, igraju i čvrglaju vu te hiže sreća cvete i jača se sklad. Tu cveta i zemlica rodi.

    Mužikaši zasviraju pjesmu “Mi sme došli mladu dopelali”. Svi pjevaju. S lijeva i desna oko stola mladenaca stoje djevojke (svatovi).

    DOMAČI (govori mladencima i svatovima koji stoje za stolom): Dragi svati, dragi mladenci, roditelji i dična rodbina! Evo, vi ste došli iz dalekoga pota, gde ste stali pred Božje lice i tam se zakleli i prijeli blagoslov da postanete muž i žena. Stem ste podičili celu našu rodbinu. I onu dičnu od mladenca v čiju hižu ste denes sreću donesli i onu mladenkinu na čiji je ponos mladenka, dika materina, došla vu ovu hižu! Njena dobrota vu vašemu domu bode na našu sliku i priliku, a njena djeca ponos vašem radu i porodu. Zato bi vam ja poželel da vas vu vašem životu prati sreća, nakinđana protuletnem cvetjem, i da se navek bude videlo vedro lice i dobre zdravlje, a vu duši mir i blagostanje. Na vašem potu nek vas prati svake dobre, nek vas lađa života pela na sretnu obalu duboke starosti i nek se nigdar ne nasuka na grebenju neimaštine, bolesti i zla! Nek se vuz božju pomoč svaki posel oplodi i vaša briga nek bode poštovati jeden drugoga, baš kak i denes vu veselju i blagostanju bi vam vaša deca mogla ljubav vrnuti! Zate dižem ovu čašu vu vaše zdravlje. Dragi mladenci, nek vas sreća prati i nek vam Bog bode na pomoći. Živeli!

    Svi dižu čaše u zrak i nazdravljaju u čast za sreću mladenaca. Glazba zasvira polku. Plesači plešu dok svi ostali podcikuju. Slijedi ples „Ciganica“, a potom „Dromnečica“. Mladi i mlada plešu na sredini kruga, dok su svi ostali u kolu. Zastavnik sa zvoncem na svatovskoj zastavi pleše i zvoni u ritmu glazbe. Mužikaši zasviraju „Dobar večer gospoda“ – prozivanje večere. Snahe u okićenim zdjelama uz juškanje raspoređene u dva reda nose večeru. Za vrijeme večere ispred stola mladenaca plešu „Zubanku“, „Tri koraka“ i „Milicu“. Iza plesa na sredini pozornice izlazi muzikaš skupljati darove. Pjevači i muzikaši pjevaju „Svi šetujte, te darujte“.

    SCENA 8: SKUPLJANJE DAROVA – IDEJU DARI

    MUZIKAŠ (najavljuje skupljanje darova): Falen Isus i Marija dragi kumi i kumice, strine, strici, vujci i svi drugi susedi i prijateli! Sad je red da na moj tanjerec denete ščem više kaj penez, kaj robenine, da si mladi vu svojem gnezdu bodu imeli š čem pribaviti ruha i napraviti kruha. Najprije idem k matere kak je red, a ondak na pored sva druga rodbina i oni kaj ih ima i oni kaj boju još i sami došli. Same dejte i nagazete š čem više da bom imel kaj nojsiti!

    Prilazi k mladenkinoj  materi. Ona daje robeninu, vanjkušnice i kožuh. Stavlja na tanjur.

    MATI MLADENIKA: Ove daruje gospu mladu i gospona mladoga, mati i otec.

    Muzikaš stavlja na tanjur dar (jastuke, ručnike, plahte i novac) i odlazi do stola mladenaca.

    MUZIKAŠ: Falen Bog i Falen Isus i Marija gospon domači. Jel bi šteli da vas dragi Bog daruje i pomore!

    DOMAČI (stoji ispred stola): A gdo rejši nek i ja.

    MUZIKAŠ: Ove daruje gospona mladenca i gospu mladu tatek i mamica.

    DOMAČI: Fala lepa! Dej si popi' i Bog tebi dej zdravlje.

    Muzikaš ispija čašu vina. Muzikaš i domači iza svakog dolaska i odlaska ponavljaju iste pozdrave i zdravice, sve do zadnjeg darivatelja. Zastavnik za vrijeme prikupljanja darova ostavlja svatovsku zastavu sa strane. Svoj ručnik, kojeg nosi inače preko leđa, vješa ispod „slemečka“ (središnje grede u drvenoj kući). On poziva svate i neometano igraju igru „višenja“ (ljubljenja), dok mužikaš prikuplja darove. Igra se sastoji u tome da prvi svat poziva djevojku ili snahu na mjesto ispod ručnika, simbolično si njime briše usta i poljubi osobu koju dovodi svat po izboru onoga ili one koji se trenutno drži za ručnik. Pri tome je dopušteno izvoditi vragolije, tobožnje skrivanje iza ručnika i sl. Nakon toga on odlazi, a sada žena šapuće svatu na uho kojeg će sljedećeg muškarca njoj dovesti na ljubljenje. Ova igra se igra sve dok ne završi skupljanje darova.

    ZASTAVNIK: Evo ja mečem svoj ručnik na slemeček i sad svat naj mene veli koga hoće da mu dopelam, a on se nek obesi za svoj svatovski ručnik i nek si misli svoje.

    SVAT: Evo gospon zastavnik. Ja visim. Ja visim za Katicu Žgancovu…

    Zastavnik traži Katicu i dovodi je do svata koji “visi” za nju. Nakon nekoliko šaljivih riječi, poljubi je.

    SVAT: Evo to je one kaj sem čekal, da i ja jemput v životu kušnem kaj bi štel. Same da se najprije obrišem da ju nebi zamazal (poljube se).

    KATICA (prima se za ručnik): Ja visim za onoga koji bo sad došel (šapuće svatu ime osobe koju joj zastavnik dovede).

    Na kraju sakupljanja darova mužikaš („mešter od darov“) dolazi do stola i govori mladencima.

    MUŽIKAŠ: Dragi mladenci, ove bi bile sve za ov kraj leta, a kletu bome došli s prigledem pak bome vašem tičem pomogli da š čem prije opernateju i da moreju poleteti. A vam želim da sve dare primete od srca i da ih z srcem bote znali na vaše dobro deti. Gospoda mladi i gospon domači – Živeli! (ispija čašu vina).

    DOMAČI: Fala lepa na lepem delu i reči! Spijme si u njihovo zdravlje i našu korist. Živeli! (svi piju). 

    SCENA 9:  KRAĐA SVATOVSKE ZASTAVE

    U međuvremenu dok su se zastavnik i svati zabavljali s „vešenjem“ na ručniku, snahe kriomice ukradu zastavu. Tako da on ostaje bez svojeg glavnog obilježja, tako važnog za svadbu.

    SNEJA I (prilazi zastavniku): Gospon Zastulnik, a gde ti je zastava. Dok se ti igraš okoli deklic i snej, naši svati su ostali bez svadbene zastave.

    ZASTAVNIK: O vrag ga dal! To je vaše masle. Kam ste ju skrile. Vrnete ju mam nazaj.

    SNEJA II: Je, je! Lehke je reči donesete mi zastavu. Pa kaj si ju nesi čuval, nesme mi ovde stražari i čuvari tuđe stvari. Tvoja zastula je tvoja briga!

    ZASTAVNIK: Marek, dej naj z mene delati norca, nek mi vrni zastavu.

    SNEJA I: No, kad si se već tak razjaril bome ju mi prenašle i dopelale ali z mužikaši, a ti boš platil za naš posel, če očeš da ti mi delame tvoje dele, ondak boš ti to bome i platil!

    Mužikaši zasviraju putnu. Snahe i zastavnik odlaze u drugu sobu i uz glazbu donose zastavu. Zastavnik plaća mužikašima, a oni zasviraju drmeš. Snahe i zastavnik sami plešu drmeš.

    (nastavlja se...)

    © Stjepan Pepeljnjak, KAZALIŠTE.hr, 19. prosinca 2022.

    Feljton Kazališni amaterizam sufinanciran je sredstvima Fonda za pluralizam Agencije za elektroničke medije


     
● naslovna● dramske premijere● festivali● za djecu● mjuzikl● intervjui● osvrti
<● pišite nam