Zajedništvo, povezanost i međugeneracijska dinamika seoskih obitelji

Feljton Kazališni amaterizam: Đuro Horvat i drugi dio drame Mala priča iz seoskog dvorišta (3. dio)

• 

  I u ovoj maloj priči iz seoskog dvorišta naoko se ništa ne događa, a opet svašta se događa jer život teče i donosi mnogo toga. U seoskoj obitelji žive tri generacije: djed Štef i baka Ana, njihov sin Drašek (nezaposleni i okorjeli neženja) i njihova kćerka Mica, majka blizanaca Jure i Vere. Micin suprug Martin radi u Njemačkoj i rijetko dolazi kući. Ona mu ponekad ide u posjete, a nakon jednog takvog posjeta ponovno je zatrudnjela i sad je pred porodom (kajkavski žmefka žena znači trudna žena).

  Susjed, ostarjeli umirovljenik s njemačkom mirovinom, prati sva zbivanja u njihovom dvorištu, neprestano vireći preko ograde. Njegova snaha Rozika također viri preko ograde jer je osamljena. Njezin muž vozi kamion pa ga nema po nekoliko mjeseci i rado bi da joj Drašek pomogne u toj osamljenosti. Blizanci neprestano trče po sceni i stvaraju spačke.

  Muškarci koji rade negdje daleko, siromaštvo (bicikl se neprestano krpa), briga za budućnost djece, ali i radoznalost i bavljenje tuđim brigama prisutni su u drami. No, postoji  zajedništvo i  povezanost tih ljudi, što se govori u kratkim rečenicama (kad Drašek govori sestri da ne ide u dućan jer je jako trudna a ona kaže da ide, da se mora razgibavati pred porod). Stariji su kao opasni i autoriteti,  traže da ih se sluša. Kada tata napada Drašeka zašto se nije oženio, počnu vikati jedan na drugoga, ali kad se Drašek iskreno naljuti, tata kaže:

  DRAŠEK: (Ljutito, baci šmfrglin na pod.) Kak bom išče dugo poslušao: Franca te stajla, Jula te ne štela, Mogda…
  ŠTEF: (Upade mu u riječ, pomir1jivo.) Pomalem Drašek, hodi z menom kaj se ohladiš. Hodi, demo! (Odu u vrt.)

  Tamo u vrtu se uvijek nešto popije (da mama ne vidi) pa je jasno da je otac zabrinut za budućnost, ali ne želi vrijeđati sina i nanositi mu bol. U cijeloj drami Đuro Horvat vrlo umješno i s mjerom miješa tragične i komične elemente. Žena Ana nikako ne može dobiti muža da joj pomogne u poslu otkad je predsjednik vatrogasaca, pa mu kaže da bi morala „popaliti vatru ako ga želi vidjeti“. 

  ANA: Od da si zbroni za zamjenika vatrogasnom precedniku, več si tam nego doma.
  ŠTEF: Vnoge žene bi bile srečne daj mele moža na tak visokoj dužnosti.
  ANA: (Podrugljivo.) Je, i jo sam joko srečna. Ak bom te štela več pot doma videti,  morala bom vužgati slamu na vrtu.

  

  Najvažniji rekvizit u njihovom životu je bicikl. Cijelu dramu Drašek pokušava zakrpati gumu. Od početne zbunjenosti (kako se guma može „prepičiti na asfaltu“ a prije kad ga je „tirao“ po kamenju nije!) stalno ga netko ometa. Klinci mu ukradu gumilezung, susjeda Rezika ga zavodi, dolazi otac pa onda majka, a i sestra Micika ide u dućan i vraća se iz dućana. To ometanje bude uvijek duhovito, ali je vrhunska vodviljska scena kad otac i Drašek krenu trčati po babicu jer Micika rađa, pa premeću gumu iz ruke u ruke, trče na sve strane i sudaraju se da bi na kraju Drašek otrčao preko vrta jer je bliže, a otac ostao sav uspuhan...   

  I susjed i njegova snaha obitelji idu na živce, iako mu susjed nudi da će mu kupiti novu gumu. Drašek to odbija i povremeno viče na njih, ali kad Drašek popravljajući gumu krene pjevati, susjed se pridruži i zajedno pjevaju. A najbolja scena koja pokazuje koliko je susjed upućen u događaje u obitelji preko plota je kad im pri kraju drame donese telegram:

  SUSJED: (Priđe ogradi. U ruci telegram.) Poštar mi je dao telegrama za vašu Micu. Me ne brige kaj piše, ali vaš Martin nao došao za Božić. (Pruži telegram.)
  
  Iako Martin, Micin muž, ne dolazi kući za Božić, život ide dalje jer se rodio  mali Ivek, a obitelj je mjesto koje pruža potporu svojim članovima. A i susjedima.

  Đuro Horvat je od nedogađanja uspio napisati topao tekst koji se napeto i čita i gleda, pa je predstava po tom tekstu koju je izveo DUD Katruže izabrana 2012. za najbolju na smotri međimurskih amatera (KAM) koja se održala u Prelogu.
  
  © Sanja Nikčević, KAZALIŠTE.hr, 15. prosinca 2022.

  

  Feljton Kazališni amaterizam sufinanciran je sredstvima Fonda za pluralizam Agencije za elektroničke medije

   

  MALA PRIČA IZ SEOSKOG DVORIŠTA
  Dama autora Đure Horvata (2. dio)

  LICA:
  ŠTEF, domaćin kuće pred kojom se zbiva radnja
  ANA, Štefova supruga
  DRAŠEK, Štefov sin
  MICA, Šefova kćer, njezin muž Martin je u Njemačkoj
  JURA, Micin sin, blizanac
  VERICA Micina kćer, blizanka
  ROZIKA, susjeda, njezin muž Franc vozi kamion
  SUSJED, Rozikin svekar, ima njemačku penziju

  VRIJEME ZBIVANJA: sadašnje
  MJESTO ZBIVANJA: malo selo u Međimurju

  7. SLIKA

  Mica se vratila se. Umorna. Sjedne. Podboči glavu i primi se za trbuh. U međuvremenu susjed, koji je bio u vrtu, priđe ogradi.
  
  SUSJED: Micika, kake te brige močiju?
  MICA: (Digne se, gotovo poskoči. Ljutito.) Sosed, kaj me plošite?! (Sjedne ponovno, teko dišuči i držeći se za trbuh.)
  SUSJED: Pak sam te ne šteo splašiti.  Sam se ti počivli.
  ROZIKA: (Uđe u vrt.) Japica, došao je kum Martin. Čeka vas, ite nutri.
  SUSJED: Sigurno je doašo kaj mu posodim peneze. (Ode.)
  ROZIKA: (Priđe ogradi.) Mica, naj zameriti japici.
  MICA: (Ljutito.)  Nikomu nikaj jo ne zamerim!
  ROZIKA: Vidim, ne ti je lefko s tem trbuhom.
  MICA: Kaj se ti briga za moj trbuh!
  ROZIKA: Več bi ve i Martin morao dojti dimo.
  MICA: Došao bo!  (Podrugijivo.) Ako ga naš vidla, bom ti javila!
  DRAŠEK: (Vratio se iz vrta. Oštro Roziki.) Pok si tu! Nemaš kaj drugo delati? (Zabrinuto. Mici.)  Mica, nekša si bleda.
  MICA: (Pokaže na Roziku.) Hudi veter me obleznuo.
  ROZIKA: (Provokativno.) Drašek. Jo mislim da ti i Mica nemate sreču v životu.
  DRAŠEK: Kaj to tebe brige?
  ROZIKA: Ti nemaš ženu jer si se ne oženio, a Mica se ožentia pak se jano nema moža.
  DRAŠEK: Kak i ti. Da pak je tvoj Franc doma?
  MICA: (Digne se. Roziki.) Znoš i soma da je doma ne mogeo najti posla!
  ROZIKA: To znom.  (Pokaže joj na trbuh.) All, po to si ne morala iti tijam v Nemačku.
  DRAŠEK: (Jako ljutito.) Roza, ve je dosta! Tebe ne brige za našu sreču! Najbole bo ti kaj mom odideš!
  ROZIKA (Ljutito.) Ne moraš me tirati. Idem soma. (Sa žaljenjem.) Sirota Mica, ve ima dvojčeke, a pok je žmefka. (Ode.)
  DRAŠEK: (Vrlo ljutito. Pokazujući pokretima ruku.) Najrojši bi ji zasuknuo šijaka.
  MICA: Drugo si je i ne zaslužila.
  DRAŠEK: (Digne brusni papir i priđe panju na kojem je sada bilo ljepilo.Čudi se.)  Mica, gle, gumilezung! (Uzme ljepilo s panja i stavi ga u džep.)
  MICA: (Izvadi ljepilo iz cekera pokaže ga Drašeku.) A kaj bomo z ovim?
  DRAŠEK: Več bo se i to potrošilo.
  MICA: (Stavi ljepilo u ceker.) Idem, mama me več sigurno čeka. (Ode prema kući.)
  DRAŠEK: Naj čuda hoditi. Počivli si.

  8. SLIKA

  Iz vrta dotrče  Jura i Verica.
  
  DRAŠEK: (Pozove ih sebi, prstom pokazujući.) Hote sem, golobeki moji!  (Polako priđu.) Vi ste z mene norca delali.
  VERICA: Stric, nesmo.
  DRAŠEK: A gumilezung?
  JURA: Žjim se krpaju gumije.
  VERICA: Ako se predereju ili precvikaju.
  DRAŠEK: Kak ste vi pametna deca!
  MICA: (Čuje glasove djece. Izađe iz kuće.) Tu ste vi potepuhi! Kud pak lečete?
  JURA: Bili smo vu vrtu.
  VERA: Broli smo slive.
  JURA: Curiju doli. Se je bilo potaracano.
  DRAŠEK: Povečte mi što je zeo gumilezunga?
  JURA: Jo sam ne!
  VERICA: Niti jo!
  MICA: Unda pak sam ga jo zela.
  JURA: (S osjećajem krivnje.)  Mama, malo smo se našalili.
  VERICA: (Tužno.)  Šteli smo kaj se i vi nasmejete.
  JURA: (Zabrinuto.)  Obedvo ste navek srditi, bez volje, a nam je to ne   praf.
  VERICA: (Jako tužno.)   Unda smo i mi jako tožni.
  JURA: (Nježno.) Mama, mi te imamo jako radi
  MICA: Golobeki moji.  (Zagrli ih.)
  VERICA: (Radosno. Iz zagrijaja.)  I tebe stric imamo radi.
  MICA: (Pusti oboje. Primi se za trbuh. Zastenje.) Pok je počeo. Ve i boksa.
  JURA: (Uplašeno. Odmakne se.)    Mama, kaj ti je?
  DRAŠEK: (Mici.) Rekeo sam ti, naj tuliko hoditi. Počivli si.
  VERICA: (Primi Micu za ruku.) Mama, skuham ti čaja?
  DRAŠEK: Ite nutri. Jo taki dojdem.    (Sve troje uđu u kuću.) Sirota Mica, neje joj lefko. Sam čas bi se mogla sporoditi. A Martina ga nao do Božića. (Ode u vrt - podrum.)

  9. SLIKA

  ANA: (Iz kuće.) Ste vidli japicu.
  JURA: Vu vrtu su.
  ANA: (Zabrinuto.)  Mica, kaj skešćiš? Ne ti je dobro?
  MICA: Malo me zmočilo, bo se poprajlo.
  ANA: (Izađe u dvorište.) Štef, desi! Štef! (Ljutito.) Ve da ga nucam ne čuje, a da bi zvola na pijaču, doleteo   bi kaj strela. Štef, oglasi se!
  ŠTEF: (Iz vrta.)  Kaje, kaj zijaš?
  ANA: Hodi vum s toga vrta. Kaj se poseš?
  ŠTEF: (Ude u dvorište.) Kaj bi štela?
  ANA: Štela bi se s tobom v miru pospominati.
  ŠTEF: A kaj to?
  ANA: Od da si zbroni za zamjenika vatrogasnom precedniku, več si tam nego doma.
  ŠTEF: Vnoge žene bi bile srečne daj mele moža na tak visokoj dužnosti.
  ANA: (Podrugljivo.) Je, i jo sam joko srečna. Ak bom te štela več pot doma videti,  morala bomvužgati slamu na vrtu.
  ŠTEF: Ana, ogja si naj nigdar želeti. Sedi se, pak mi poveš kaj si me za prav zvola.
  ANA: Sela bom si, več sam i trudna (Oboje sjednu. Susjed uđe neprimjetno u vrt.)
  ŠTEF: Ve reči kaj si štela. Ako su ti noge trudne, jezik ti je sigurno ne.
  ANA: Štef, i som vidiš. Mica je žmefka, dvojčeki su vušli z lanca, a Martina ge ne z Nemačke.
  ŠTEF: Bo došao da se Mica sporodi.
  DRAŠEK: (Nosi dvije pive. Jednu podigne.)  Japa, janu sam zeo i za vas. (Uđe u kuću.)
  ANA: Si ve video. Dostarao bo se kak stori dečko i kaj bo meo od života?
  ŠTEF: A kaj mi tu moremo premeniti?
  ANA: (Digne se.) Ako smo do ve ne mogli, ve bi morali.
  ŠTEF: Na kaj misliš?
  ANA:  Je si ti zamjenik vatrogasnom precedniku?
  ŠTEF: Jesam.
  ANA: Unda nojdi Drašeku posla. Naj si dečko nekaj zasluži.
  ŠTEF: (Digne se.)  Kakšega posla mu naj nojdem?
  ANA: More čistiti vatrogasnoga doma.
  ŠTEF: To bi bilo dobro.
  ANA: Bole to nego da doma popravlja bicikline.
  MICA: (Iz kuće.) Mama, mama!
  ANA: Kaje Mica? Kaj me zoveš ?
  MICA: (Panično.)  Hote odma nutri, ne je dobro!
  ANA: (Uplašeno, uzbudeno.) Za Petram Boži, pak je ne išče tromen!  (Uđe u kuću.)
  ŠTEF: (Okrene se i opazi susjeda.) Kaje, fiškolj, pok si poslušao? (Susjed ga ni ne pogleda, već ode.) Čovek nebre niti prdnuti, kaj te nej čuo. (Priđe biciklu. Nostalgično.) Kak je to bio lepi beciklin da su mi ga japa kupili! A ve? Ves je zoguleni, hrđavi, nema svetlo, sic je strgani. Na Drašek ne zna nikaj čuvati. Kaj gut v roke prime, to več nema života.Tak bomo na kraju i mi stori zišli. Dok kaj moremo, si nas nucaju, a da namo več mogli, Bog te pitaj kakši bo nam kraj. (Rukom pogladi biciki i tužna pogleda ode u vrt.)

  10. SLIKA
  
  

  Drašek ulazi fučkajući, u ruci pivo. Prilazi biciklu. Pivo  odloži na tlo pokraj panja. Uzme gumu.
  
  DRAŠEK: Ve boš, koma jampot i ti na redu. (Uzme brusni papir i počinje je čistiti. Dobrog je raspoloženja i zapjeva.) “Cura se vozi na beciklu...”
  SUSJED: (Priđe ogradi. Sluša. Oduševljen Drašekovim pjevanjem zapjeva i on.) Kaj je tebi curo krivo, curo krivo, curo krivo
  DRAŠEK: (Nakon što je čuo kako susjed pjeva, nastavi sam pjevati.) Kaj u tebi nešto živo, nešto živo, nešto živo
  OBOJICA: (Oduševljeni jedan drugim, zapjevaju zajedno.) Kaj je tebi curo krivo, kaj u tebi nešto živo, pa je bio, pa je bio, kino aparat. Kaj je tebi curo….
  JURA: (U međuvremenu Jura izađe iz kuće. Za njim i Verica. Zastanu, slušaju. Nakon što su obojica otpjevali ...)  Kak je to smešna pesma.
  VERICA: Jura, kaj se ne zmisliš?
  JURA: Kaj?
  VERICA: To pesmu nam je stric popevao da smo bili mali.
  DRAŠEK: Je, sako večer da vas je mama metala spot.
  SUSJED: To je bila pesma moje mladosti. (Nostalgično. Tužno.) I moja pokojna ju je rada zapopevala. (Ode.)
  JURA: Smešna pesma, a sosed se rastožio.
  DRAŠEK: (Upozoravajuće.) Drugi pot se šolite z nekim drugim, a ne z menom.
  VERICA: (Umiljato.) Stric, ti si tak dober! Jura, idemo.
  JURA:  Sam malo. (Mašući rukom.) Čiri-bari, čiri-bu, do noči nas nate vidli tu. Idemo.
  DRAŠEK: Sam ite kaj vas nam duže poslušao. (Uzme gumu.) Čiri-bari, čiri-bu, se tri lukje na gumiji, išče su tu. (Uzme brusni papir i počinje čistiti gumu.) Ve bom te ipak zakrpao.

  11.  SLIKA

  ANA:  (Iz kuće.) Štef! Drašek!(Izjuri iz kuće.) Štef! De si?
  ŠTEF: (Istrči iz vrta. Uzbuđeno.) Anika, kaj se dogodilo?
  DRAŠEK: (Ispusti brusni papir.)  Mama, kaj vam je? Što vas je splašio?
  ANA: Mica, sila je! Ite po Mogdu, ona  se razme v žmefke žene! (Obojica se zatrče prema ulici. Draš s gumom u   ruci.) Ne na pot  po vrtu, bliže je! (Obojica se okrenu se prema vrtu.) Ne obedvo! Idi ti Drašek, ti fletneši (Draš dade gumu u ruke Štefu i otrči kroz vrt.)
  ANA: Mica, naj se stajati, Mogda bo taki došla! (Otrči u kuću.)
  ROZIKA: (Dođe do ograde.)  Kakši je to krič? Sosed, kaj se dogodilo?
  ŠTEF: (Drži gumu u ruci.)  Mici je ne dobro.
  ROZIKA: Kaj bo rodila?
  ŠTEF: Drašek je dišao po babicu.
  ROZIKA: A Martin? Je došao dimo?
  SUSJED: Rozika, poštar je došao! Hodi dimo!
  ROZIKA: Idem japica.
  ŠTEF: (Pogleda gumu. Nervozno.) Kaj bom jo ve s tobom. Lukjasta si i lozna. (Stavi je na biciki.)  Več bo te Drašek zakrpao. (Drašek se vratio, sav zadihan.)
  ŠTEF:  Si našao Mogdu?
  DRAEŠK: Več je polek Mice.
  ŠTEF: Drašek.
  DRAŠEK: Kaje japa?
  ŠTEF: (Zbunjeno.) Kaj sam te šteo pitati?
  DRAŠEK: Nebrete se zmisliti?
  ŠTEF: Je, gumiju si ne zakrpao.

  12. SLIKA
  
  

  ANA: (Plač djeteta. Istrči iz kuće. Radosna i uzbuđna) Deček je! Mali Ivek se rodio!
  ŠTEF: (Uzbuđeno.) Vnukec moj mali! Sigurno ima črne oči i rudaste losi!
  DRAŠEK: Postao sam stric po tretji pot!
  SUSJED: (Priđe ogradi. U ruci telegram.) Poštar mi je dao telegrama za vašu Micu. Me ne brige kaj piše, ali vaš Martin nao došao za Božić. (Pruži telegram.)
  DRAŠEK: (Uzme ga, čita.) Droga moja Mica - stop - nam došao za Božić - stop  - gazda je otprao dve nove fabrike - stop - pozdravljam se šteri su pre hiži - stop - tvoj Martin  (Razočarano. Pogledom prema kući.) Ak je več za dvojčeke nikaj ne napisao, bor je mogeo za maloga Iveka nekšu lepu reč napisati.

Piše: