Pučki teatar kao afirmativni kontrast modernističkim komadima

Feljton Kazališni amaterizam: Đuro Horvat i gnijezdo koje je ostalo prazno; Prvi dio teksta drame Mala priča iz seoskog dvorišta (2. dio)

• 

  Pučka drama donosi na scenu svijet sela, međutim ne bilo kojeg sela. U to, npr. ne ulaze ni antičke ni renesanse komedije koje govore o seljacima, nego se radi o životu sela od 18 st. odnosno od građanskog društva. Tada je i riječ puk označavala seljake, a žanr je bio izrazito popularan. Ta osnovna oznaka – život sela na sceni, najmanji je zajednički nazivnik, na koji su se gradili različiti žanrovi (drama, tragedija, melodrama, komedija, satira) koji su nosili u sebi različite dominantne emocije. Nastankom tzv. modernističkih komada koji su u prikazu sela u sebi nosili subverziju prikazanog društva, postalo je jasno da je dominantna linija pučke drame afirmativna prema vrijednostima. Bez obzira kako tragičnu priču pričali, svijet koji prikazuju ima smisla jer njime upravlja milosrdni Bog, pri čemu čovjek ima svoje mjesto; postoji dobro i zlo, likovi imaju slobodnu volju izabrati između dobra i zla i ako izaberu zlo, postoji izlaz jer svijetom vlada milosrdni Bog. Ta četiri elementa su karakteristika tzv. kršćanske poruke koju su imala i druga djela građanskog kazališta – građanske i plemićke drame koje su prikazivale svijet građana odnosno plemića.

  Pojava novih, modernističkih komada pisanih iz novog sekularističkog svjetonazora izazivala je i nelagodu i pobunu jer su ti komadi bili bez te poruke; dapače oni su je rušili. Takvi su komadi bili subverzivni prema vladajućem kršćanskom svjetonazoru, manjina u repertoaru i nepopularni i kod publike i kod kritike. Nakon Drugog svjetskog rata, kada je u Europi zavladao sekularistički svjetonazor, upravo su ti modernistički komadi ušli u kanon – što se tiče pučke drame tu su prikazi sela (od Krležina Kraljeva do  Brechtovih drama) a sve što je nosilo kršćansku poruku iz njega je izbačeno. Tako mi danas ni ne znamo za brojne komade koji su bili važni i popularni, a vrlo kvalitetni (J. Freudenreich: Graničari, J. E. Tomić: Barun Trenk i Pastorak, Begović: Stana Biučića i Božji čovjek itd.).

  Dobra je vijest da je afirmativni pučki teatar preživo na rubovima, ponajviše u amaterskim produkcijama u kojima kazalištarci nisu ni znali da nastavljaju kazališnu liniju staru dvjesto godina – jednostavno su radili iz duše, prikazujući svijet oko sebe.  Pučka drama je najčešće prikazivala suvremeni život, pa tako i ova današnja međimurska odnosno hrvatska amaterska afirmativna pučka drama najčešće prikazuje svoju suvremenost. U tome ima različitih žanrova koji izazivaju različite emocije (tragedija, drama, melodrama i komedija) i različitih stilova.

  Đuro Horvat je predstavnik linije tzv. malih priča iz seoskih dvorišta. Njegovih 15 dramskih tekstova uvijek govore o suvremenom životu vlastita sela, a događaju se pred kućom ili na ulici. Za razliku od nekih drugih pisaca suvremene pučke drame koji vole jake sukobe (Stjepan Škvorc) ili duboke boli (Sanja Rašan), u dramama Đure Horvata se naoko ne događa ništa epohalno nego „samo život teče“. Međutim, iznimno su zanimljive za čitanje a naročito za gledanje, jer su istovremeno i napete i tople i duboko afirmativne prema temeljnim vrijednostima. Budući da piše za svoje glumce i za svoju glumačku ekipu (KUD Katruže iz Ivanovca), prema njima stvara uloge koje su zapravo odraz ljudi iz njegova okruženja: gazda i gazdarica, velika i mala djeca, malo prgavi susjed, susjeda (najčešće snaha prgavog susjeda) ili susjedova djeca...

  

  Odakle napetost u drami u kojoj se naoko ništa ne događa? Upravo iz odnosa prema životu i vrijednostima. Postoje neki ozbiljni problemi: starci ostaju sami, oni još stariji (djedovi) postaju senilni, muškarci piju, mladi su nezaposleni, siromašni su (stalno se popravljaju nekakvi stari bicikli), muževi daleko od žena koje su osamljene, susjedi znaju biti dosadni i nametljivi jer vire u tanjur preko ograde. Zbog svih tih stvari likovi se sukobljavaju, viču jedni na druge, ali postoji neka nježnost i bliskost među tim likovima. Roditelji žele dobro svojoj djeci, a i susjed će pomoći kad zatreba. Zato život ide dalje jer u tom svijetu se može voljeti i postoje neke vrijednosti po kojima žive unatoč problemima i brigama.

  Dvije najuspješnije drame su mu Mala priča iz seoskog dvorišta (2012.) koju u idućim nastavcima donosimo cijelu i Gjezdo je ostalo prazno / Gnijezdo je ostalo prazno (2019.).

  U Gnijezdu prikazuje jedno domaćinstvo, a radnja je vrlo logično smještena pred kuću gdje se susreću svi likovi. Uz gazdu Martina i suprugu Rozu, na domaćinstvu živi i djed Bartol kojem na razgovor dolazi susjed Imbra. Sin Miška sa suprugom Katom živi u gradu i samo povremeno, tijekom godine dolaze u posjet roditeljima jer se „na selu dobro jede i badava je“ a kćerka Liza udala se za Frica i živi u Njemačkoj.  

  Otac i majka plaše se budućnosti jer su djeca otišla. Upravo u drami dolazi telegram da kćer iz Njemačke neće doći jer je njen muž kupio drugu tvornicu, a sin i snaha su upravo došli na odmor jer samo paze da ne dođu kad ima posla.  Djed se gubi i stalno brine o biciklu „kojeg su mu ukrali“ a njegov pajdaš Imbra bi zeca za rasplod, pa njih dvojica o tome razgovaraju. Kroz njihove dijaloge pred kućom izlaze i njihovi problemi (strah roditelja da će ostati sami) i slabosti (djed je ozbiljno senilan) i gluposti (sin i snaha). Međutim, vidi se i ljubav jednih prema drugima,  jer su to jednostavni, tihi a živi likovi s puno ljubavi, čak i kad su ljuti na druge likove (npr. otac na sina). Ono po čemu je specifično dramsko pismo Đure Horvata – topla slika života kroz koju se zainteresiraš za likove, razumiješ ih, suosjećaš s njima ali se i smiješ njihovim mukama jer su ti bliske. Silno su duhoviti dijelovi djeda koji stalno traži svoj bicikl pa na kraju otme poštaru njegov ili sina i snahe koji na selu otkriju  tajnu oko „delanja dece“ – da se „deca mogu delati i po danu, ne samo po noći“. Uvjerenje da se „deca delaju samo po noći“ bilo im je problem jer sin radi kao noćni čuvar i spava po danu.  

  Drama Gjezdo je ostalo prazno je dinamičan isječak iz života ali, ma kako bio malen, ima svoju zaokruženu strukturu priče. Isječci iz života međimurskih seljaka česti su u međimurskom amaterizmu i često su vrlo kratki (prema izvedbenim mogućnostima grupe), pa imaju samo postavljene likove u nekoj situaciji, najčešće bez radnje. Đuro Horvat uspijeva u takvom kratkom isječku stvoriti atmosferu, predstaviti likove (njihove živote i motivacije) i zaokružiti priču. Kad na kraju sin ode sa ženom a roditelji ostanu sami i naglas se pitaju tko će se za njih brinuti, senilni djed kaže: „Ja ću se za vas brinuti“.

  ROZA: Martin, vidiš ti na kaj smo mi pod stare dni spali.
  MARTIN: Vidim Roza, vidim. 
  BARTOL: (Priđe Martinu i Rozi.) Kaj se čudite. I ftičeki čim jim ojačaju krila odletiju z gjezde.
  MARTIN: (Razočarano.) Naš ftiček je odleteo med gospodu …
  ROZA: ... ftičica je otprhnula v Švabiju ...  
  MARTIN: ... i gjezdo je ostalo prazno.
  BARTOL: Najte se preveč žalostiti. Ja bom se brigao za vas.  (Oboje ih zagrli.)

  Taj njegov proplamsaj svijesti vrlo je dirljiv, a uz to znamo da će doći i unuci. Život doista ide dalje i gnijezdo neće biti prazno.

  (nastavlja se...)

  © Sanja Nikčević, KAZALIŠTE.hr, 15. prosinca 2022.

  

  Feljton Kazališni amaterizam sufinanciran je sredstvima Fonda za pluralizam Agencije za elektroničke medije

   

  MALA PRIČA IZ SEOSKOG DVORIŠTA
  Dama autora Đure Horvata (1. dio)

  LICA:
  ŠTEF, domaćin kuće pred kojom se zbiva radnja
  ANA, Štefova supruga
  DRAŠEK, Štefov sin
  MICA, Šefova kćer, njezin muž Martin je u Njemačkoj
  JURA, Micin sin, blizanac
  VERICA Micina kćer, blizanka
  ROZIKA, susjeda, njezin muž Franc vozi kamion
  SUSJED, Rozikin svekar, ima njemačku penziju

  VRIJEME ZBIVANJA: sadašnje
  MJESTO ZBIVANJA: malo selo u Međimurju

  1.SLIKA
  
  

  Na sceni je Štefova kuća i prostor pred njom kao i ograda koja dijeli štefovo dvorište od susjedovog. Gazda Štef sjedi na klupi kraj ograde i drijema. Susjeda Rozika priđe ogradi. Grančicom ga poškaklja po glavi. Ovaj se pomakne, misleći da ga obljeće muha. To se ponovi još jednom. Nakon toga Rozika ispusti grančicu koja padne Štefu u krilo. On uzme grančicu, digne se i u čudu se zagleda u nju.

  ROZIKA: Sosed. Brojite birkice?
  ŠTEF: (Okrene se.)  Kakše birkice?
  ROZIKA: Dremali ste pak sam mislila da bote zaspali.
  ŠTEF: Sam si malo počivlem.
  ROZIKA: Pak ste si to i zaslužili. Si znoju da ste vi dober čovek i da  čuda delate.
  ŠTEF: Je, moram.
  ROZIKA: A i moj Franc mi je znao reči: sosed Štef bo najbole razmeo  naše problem, a i se druge boli.
  ŠTEF: Kaj te nekaj boli?
  ROZIKA: Nikaj me ne boli. Ali moram nekomu povedati kaj me moči.
  ŠTEF: Kaj to?
  ROZIKA: Da moj Franc odide zdoma.  (Uhvati se za trbuh.) Tu nutri, koli želoca, stolno me nekaj žegeče. A za por dni, po celi teli mi lečeju nekši mehurčeki.
  ŠTEF: Mehurčeki? Franc zno za to?
  ROZIKA: Kaj bi znao. Ve je v Rusiji. Tri meseca ga nao dimo. Kak bom jo zastajla te mehurčeke. Saki den se bole i bole burkaju. Najhujše je v noći i pred jutro.
  ŠTEF: Bez doktora to nao minulo.
  ROZIKA: To doktor  nebre zlečiti.
  ŠTEF: A niti jo ti nebrem pomoći.
  ROZIKA: , ali vaš Drašek, on je čuda mlajši.
  ANA: (Iz kuće.) Štef, de si!
  ŠTEF: Tu sam!
  ANA: (Iz kuće.) Hodi mom nutri!
  ŠTEF: Idem.  (Na odlasku.) ozika, idi k doktoru. Te mehučeki bi ti mogli spokati. (Uđe u kuću.)
  ROZIKA: (Veselo. Publici.) Jesam ga nadigla. Te se verje. A mehurčeki, mortik su v jegvi glovi.
  SUSJED: (Ude u vrt. U ruci mu motika.)  Rozika!
  ROZIKA: Kaje, japica?
  SUSJED: S kim si se spominala?
  ROZIKA: Jo?
  SUSJED: Je, ti!
  ROZIKA: Jo tu nikoga ne vidim. Vi vidite?
  SUSJED: Čuo sam glose. Ve si pok Drašeka natepala.
  ROZIKA: Japica, sigurno ste v pelnici lagve predehovali, pak vam se zameglilo.
  SUSJED: Dom ti jo z ovom motikom po hrptu tak kaj se i tej zamegli!
  ROZIKA: (Potrči vrtom.)   Nebrete me doseči, štil vam je krotki!
  SUSJED: (Pođe za njom.)  Vidla boš ti kaj je krotko da te jo dostignem!

  Oboje izađu sa scene. Drašek dolazi na scenu iz vrta. Gura bicikl. Okrene ga i pripremi  za popravak.
  
  DRAŠEK: Ne razmem kak se gumija more prepičiti na asfaltu? A negda, da sam ga tirao po grabaj i po kameju, se je zdržola. (Ljepilo, škare i gumu stavi na panj. Ponovno priđe biciklu.) Leta su to. Zaslužio si je novoga.
  ANA (Izađe iz kuće. Nosi krpe u lavoru) Drašek, kaj pak je biciklinu?
  DRAŠEK: Pogazio je čavle.
  ANA: (Stavlja krpe na ogradu.)  Pak si ga krpao pred tri dni.
  DRAŠEK: Jesam. Ali  Jura se vozio denes.

  ANA: (Krpe je stavila na ogradu. Uzme lavor i priđe Drašeku.) Kaj si snočka rešio z Mogdom?
  DRAŠEK: Čekao sam ju, ali je ne došla.
  ANA: Neje došla?
  DRAŠEK: Video sam ju kak se spomina s Petrom s kota. Držao ju je za roku, a ona mi se smejola.
  ANA: (Tužno.) Drašek, Drašek, ti nemaš sreču!
  DRAŠEK: (Primi se za trbuh. Zgrči se.) Uf, kak me raspija.
  ANA: Kaj ti je ne dobro?
  DRAŠEK: Dobro bo da dem v šekret?  (Odjuri u vrt.)
  ANA: Pok se prenajao božla. (Uđe u kuće. Na ulazu se pojavi Verica.) Pomalem, boš me  podrla.

  2. SLIKA

  
  JURA: (Ne osvrče se na Anu. Izjuri iz kuće.) Verica, Vera!
  VERICA: (Proviruje iz vrta. U ruci drži fotografiju.) Mene zoveš.
  JURA: (Opazi je. Priđe joj bliže.)  Tebe. Dej to sem!
  VERICA: (Potrči dvorištem. Pozove ga.) Ne dam! Lovi me, Jura, lovi!
  JURA: (Poviče za njom.) Vera, dej mi sliku!
  VERICA: Jura i Katica! Jura i Katica! (Trči oko bicila i maše fotografijom.) Primi me ako moreš!
  JURA: (Gleda je. Nakon kratkog vremena poviče.)  Stoj!
  VERICA: (Zaustavi se.)  Stola sam.
  JURA: Zakaj bežiš ako te nišči ne tira?
  VERICA: Dobro, več nam bežala.
  JURA:  (Pokazuje na bicikl.) Vidiš toga beciklina?
  VERICA: Vidim.
  JURA: Znoš, čiji je?
  VERICA: Znom, stricov. Drugoga niti nemamo.
  JURA: (Pride biciklu.)  Zgledi da bo krpao gumiju.
  VERICA: Pogledni na trček. (Na panju je bilo i ljepilo, škare i guma.)
  JURA: Gumilezung. (Pride panju.)  Ako ga jo ve zemem?
  VERICA: Unda stric nao mogeo zakrpati gumiju.
  JURA: (Uzme ljepilo ...)  Čiri-bari, ćiri-bu, gumilezung je ve tu. (Stavi ga u đep.) A ve, dej mi sliku!
  VERICA: Ne dam! Zemi si ju som! (Potrči oko bicikla, a onda izvan dvorišta.)
  JURA: (Potrči za njom.) Vera, čekaj me!

  3.SLIKA  
  
  

  DRAŠEK: (Uđe u dvorište iz vrta. Bio je na poljskom zahodu. Zakopčava hlače, veže remen.) Kaj me te božol zmočio. Dobro kaj imamo poljskoga šekreta. (Priđe bicilu. Skine kotač.) No, ve boš ti na redu. (Počinje skidati gumu s kotača.) Povedaju da sam si som kriv kaj sam ostao stori dečko. A kaj sam jo tu mogeo premeniti. Škola mi je nigdor ne išla, a kak fizički radnik delao sam dok je bilo posla.  Istina, unda je bilo i penez, ali, na žalost, dosta toga se resteplo po krčmaj. Mama mi je čuda pot rekla - Drašek, oženi se. Lefko je to joj povedati, pak ona su je zela mojega japu, a jo, da sam si šteru nagledao, to je več nekoga mela. (Gumu je skinuo do kraja monologa i pronašao je tri rupe.) Dobro je dobila. Na tri mesta je lukjasta.
  ROZIKA: (Vratila se u vrt. Čula je monolog. Po završetku monologa  priđe ogradi.) Drašek, kaj to čujem? Pok te ženiju?
  DRAŠEK: (Pogleda je. Otresito.) Ak su me do ve ne ožentli, ve jim je več kesno.
  ROZIKA: Kaj boš zanavek ostao stori dečko?
  DRAŠEK: (Uvrijeđen, ljutit.) To tebe ne brige!
  ROZIKA: Sam pitam. Ne moraš se mom srditi.
  DRAŠEK: Kaj ti za prav očeš?
  ROZIKA: (Zabrinuto.) Pegla mi je v kvoru.
  DRAEK: Zovi si meštra.
  ROZIKA: (Umiljato.) Drašek, pak zovem ga. Ti si te mešter!
  DRAEK: Za takše posle ti imaš svojega meštra.
  ROZIKA: (Tužno.) Ali on je v Rusiji, a pegla je tu.
  DRAŠEK: (Ljutito.)  Roza, ve pak mi je dosta ženidbe, tebe i tvoje pegle!
  ROZIKA: (Umiljato.) Drašek, kaj si pozabio kak nam je bilo lepo da smo pšenicu želi.
  DRAŠEK: Jo za nikšu pšenicu ne znam.
  ROZIKA: (Umiljato, izazivački.) A na slami si me znao šulati!
  DRAŠEK: Nečem te već poslušati!
  ROZIKA: (Osorno.) Dobro, ne moraš. Ide ti Mica. Jo boš morao poslušati! (Brzo se udalji.)
  MICA: (Izišla iz kuće. U ruci drži ceker. Vidjela je Roziku na odlasku.)  Kaj pok to oče?
  DRAŠEK: Kak i navek, živce mi rošpa.
  MICA: Vidim da te je nadigla.  (Pokaže na gumu.) Kaj je gumiji?
  DRAŠEK: (Pokazuje gumu.)   Lukjasta je.
  MICA: Pak ju zakrpaj.
  DRAŠEK: A kaj mi drugo ostaje. (Priđe panju.) Gle, de pak je ve.
  MICA: Što?
  DRAŠEK: Gumilezung.
  MICA: Mortik ti je v žepu?
  DRAŠEK: (Uhvati se za džep.) Neje. Znom da sam ga deo tu na trček.
  MICA: (Podrugijivo.)  Drašek, zgledi da leta delaju svoje.
  DRAŠEK: (A onda se sjeti.) Mica, de su oni tvoji dvojčeki?
  MICA: Jura i Vera?
  DRAŠEK: Je.
  MICA: Negdi su v seli.
  DRAŠEK: To je sigurno jivo maslo.
  MICA: Vera to nej naprajla, all za Juru sam ne sigurna.
  DRAŠEK: Kam si se zravnala?
  MICA: Idem v štecun.
  DRAŠEK: Kupi gumilezunga.
  MICA: Bom. (Uhvati se za trbuh. Zastenje.) Uf, moram si malo sesti.   (Sjedne na klupu.)DRAŠEK: Kaj ti je ne dobro?
  MICA: Dobro mi je, sam me grdo riče.
  DRAŠEK: Ako nebreš, nejdi nikam.
  MICA: Išla bom, moram. (Digne se.) Mamica su od negda povedali da se žmefka žena predporod mora rashoditi.
  DRAŠEK: Je, ak je tak, unda idi. Ali pomalem.
  MICA: Bom pazila i nam se žurila.
  ANA: (S praga kuće.) Mica, zemi i paketič čerlenoga papriša.
  MICA: Bom mama.
  DRAŠEK: Naj zobiti gumilezunga.
  MICA: Bom ti ga donesla.  (Ode.)
  DRAŠEK: (Ponovno uzme gumu.) Morao bom ju dobro zašmirglati.

  4. SLIKA

  SUSJED: (Priđe ogradi.)  Bog Drašek. Kaj delaš?
  DRAŠEK: (Iznenađeno.) O, sosed, to ste vi?
  SUSJED: Kaj pak si tomu kljusetu čreva zvlekeo?
  DRAŠEK: (Pokaže gumu.)  Krpao bom gumiju.
  SUSJED: Imam jo novu, ti donesem?
  DRAŠEK: Ne treba, bom ju jo zakrpao.
  SUSJED: Porini to škrebetalo v grabu pak si kupi novoga beciklina.
  DRAŠEK: (Ljutito.) Nemam jo nemačku penziju kak vi.
  SUSJED: Pak dobro. Ne moraš se mom srditi.
  DRAŠEK: (Otresito.) Nikaj se jo ne srdim. (Odloži gumu i krene prema kući.)
  SUSJED: Kam pa ve letiš?
  DRAŠEK: Idem po  šmirglina.  (Uđe u kuću.)
  SUSJED: Čovek nej smeo nikaj reči. Se mu škodi. (Publici.) Kakši je to red! Beciklina je dovlekeo na sred dvora i obrnuo ga na hrbet. (Podrugljivo.) Naj ljudi vidli kakši je on mešter. Negda bi si čovek po obedu malo predremao, ali kak? Dvojčeki doletiju kak da jih je nešči s pračkom hitio. Nagojaju se, zijajo, a moje tenko vuho se čuje. (Ulaze dvojčeki.) Gle, pok idu! (Brzo se udalji.)

  5. SLIKA

  Vraćaju se Jura i Verica.
  VERICA: Engele bengele banda svira,
  JURA: mene doktor  vizitira,
  VERICA: pa me pita što mi fali,
  JURA: stricu fali…
  VERICA: Gumilezung mali.
  JURA: Čiri- bari, čiru-bu, (Izvadi ljepilo iz džepa.) Mali gumilezung je nazoj tu. (Stavi ga na panj.)
  ROZIKA: (Neprimjetno je ušla u vrt. Zaplješće.) Bravo Jura! Bravo!
  JURA: (Iznenađen.) Soseda Rozika!
  ROZIKA: Je, jo sam to.
  JURA: Ti si ne nikaj vidla?
  ROZIKA: Sam tebe i Vericu.
  VERICA: Naš povedala stricu?
  ROZIKA: Kaj se mene tiče, mogli ste mu i beciklina skriti.
  JURA: Sam smo se šolili.
  VERICA: Šteli smo ga malo razveseliti.
  ROZIKA: To sam i jo probala, ali se je bilo zabadav. (Gleda sa znatiželjom.)
  JURA: (Uhvati se za džep.)   De mi je slika? (Upitno pogleda Vericu.) Vera!
  VERICA: (Pokaže mu fotografiju.) Misliš ova?
  JURA: Pok si ju zela! Dej ju sem!
  VERICA: (Potrči u vrt mašući fotografijom.) Jura i Katica, to je lepi par zutra bodo išli skupa pred oltar.
  JURA: ( Potrči za njom.)  Kam letiš? Ve mi naš vušla!
  ROZIKA: (Teško uzdahne. Nasloni se na ogradu.) Srečni su ljudi šteri imaju decu. A jo, kaj imam od života? Mama je v Švicarskoj, japa na grobju, a moj Franc po cele dneve v kamionu. Lefko se več nej niti poznali. Ako kam idem ili se s kim spominam, več su mi japica za hrptom. Idem, kaj me nado iskali. (Ode.)

  6. SLIKA

  
  ŠTEF: (Iza kulisa.) Pomalem, kaj ideš na cug? (Izađe u dvorište.) Lefko bi me podrao. (Opazi bicikl. Priđe bliže.) Gle, išće ga je ne popravio. To sermaštvo bo do kraja vništio. (Uzme gumu.)  Kak ju je grdo precvikao.
  DRAŠEK: (Izade iz kuće. U ruci nosi brusni papir.) Japa, ste vidli, na tri mesta je prepičena.
  ŠTEF: (Pokazuje gumu.) Precvikana, a ne prepičena.
  DRAŠEK: Kak gut, lukjasta je.
  ŠTEF: (Odloži gumu.)  Da si ju dosti napumpao, nej se precvikala.
  JURA: (Uđe u dvorište iz vrta. U ruci drži fotografiju.) Stric, jo bi nucao beciklina. Boš ga taki popravio?
  DRAŠEK: Bom, dojdi za janu vuru.  
  JURA: (Drašeku pokaže fotografiju.)  Kak ti se vidi?
  DRAŠEK: Fajna je. To ti je to?
  VERICA: (Iz vrta.) Jura, našla sam ono pismo!
  JURA: Stric,vidiš.  (Ponovno pokaže fotografiju.) To mi je i pismo napisala. (Otri u vrt.)
  DRAŠEK: Ve vidite da se ne vozim sam jo na tem beciklinu.
  ŠTEF: Ve bo išče rekeo da sam ga jo precvikao!
  DROŠEK: To sam ne rekeo.
  ŠTEF: A to je vtrgeo štila na motiki,  na zobačaj tri zobce, što je oščrbio kosu i zavinuo rogla na rasohaj.
  DRAŠEK: Štil se ftrgeo jer je meo sovoja, a zobci su se zadeli v periki. Za drugo jo ne znam.
  ŠTEF: Ti nigdar nikaj ne znaš! Ne si se ožemo, bez posla si. Mesto kaj ti nas hronio, mi moramo tebe.
  DRAŠEK: Ak tak velite, jo morem i oditi.
  ŠTEF: Kam bo ti odišao. Što pak oče storu kromu.
  DRAŠEK: (Oštro.)  Japa, najte tak govoriti!
  ŠTEF: Da si kaj valao nej te Franca stajla.
  DRAŠEK: (Ljutito, baci šmfrglin na pod.) Kak bom išče dugo poslušao: Franca te stajla, Jula te ne štela, Mogda…
  ŠTEF: (Upade mu u riječ, pomir1jivo.) Pomalem Drašek, hodi z menom kaj se ohladiš. Hodi, demo! (Odu u vrt.)
  
  (nastavlja se...)

  
   

Piše: