S toplom tugom o zaboravu starijih

Feljton Kazališni amaterizam: Pučka drama na kajkavskom (5.): Drama Nepozabljeno (Nezaboravljeno) Sanje Rašan

• 
  Sanja Rašan Nepozabljeno, scena iz mladosti: mlada Marica (Dora Rašan) i Maričin mlađi brat Matek (Mateo Borović) uz majku (Suzanu Gudlin).
  KUD općine Donji Kraljevec - KAM, Prelog, 2016.
  
  U drami Nepozabljeno (Nezaboravljeno) Sanje Rašan glavni lik je baka koja oboli od alzheimera, počinje zaboravljati i čudno se ponašati, ne prepoznaje članove obitelji i odlazi u djetinjstvo. Obitelj (sin, snaha i dvije unuke) prihvaćaju igru ali su prisiljeni staviti je u starački dom iako im je žao, ali baka  postaje opasna i za sebe i za druge. Baka sretno ostane u domu (našla si je tamo pajdašice) jer je u domu ne samo prihvate i smjeste nego i prihvaćaju njezinu igru i glume likove iz njezine mladosti. Očito je da baka kreće na put u  prošlost: od malene djevojčice do točke njezina pucanja. To je trenutak kad je obitelj  prisili na vjenčanje s nevoljenim čovjekom jer je brat dobio kaparu za nju a obitelj je presiromašna da vrati kaparu (kapara se inače mora vratiti duplo – kapara na kaparu). Iako ima mladića kojeg voli i koji je želi oženiti, brat joj zaprijeti da će, ako ne bude išla za nevoljenog, tog voljenog mladića ubiti. Ona pristane na brak, napiše mladiću ružno pismo a on ode iz sela i nestane.

  Tu prošlost mi dobivamo na sceni s pretapanjem vremena. Naime, od trenutka kad  baka uđe u traumu, na sceni se odigravaju scene iz njezine prošlosti, dok ona gleda iz kreveta. U sobi do nje dolazi gospodin Nikola iz Zagreba koji je baš želio biti u domu u Međimurju. To je njezina izgubljena ljubav, koji se nikad nije oženio jer njezino pismo nosi u džepu cijeli život. Kada baka uđe u scenu vjenčanja, svu svoju sadašnju obitelj gleda kao onu iz prošlosti (sin postaje njezin brat koji ju je prisilio na udaju, snaha njezina majka koja je sina podržala) ali tad dolazi Nikola. No, ona mu ne vjeruje jer je sada star („a moj je Mikec najlepši u selu“), no kad joj zapjeva njihovu pjesmu shvati da je to on. Kad se užasne od straha da će ga brat ubiti, on joj kaže ključnu rečenicu: „Ne brini draga, dao sam kaparu na kaparu, sad možeš biti moja“. To potvrdi i brat, odnosno sin. Tako da je ona sada oslobođena od rane koju je nosila i može svima koji su je u prošlosti povrijedili – oprostiti. Može oprostiti i samoj sebi što je pristala na to i odrekla se ljubavi. U tom trenutku, kad se sprema na vjenčanje s voljenim, dolazi k sebi. I tada, pri punoj svijesti prihvaća zagrljaj onoga kojeg je voljela. Do posljednjeg daha svog života.

  Drama govori o važnim i teškim problemima – motiv ostavljene ljubavi, pozicije žene i njezine neslobode, problem prave ljubavi, ali i nužnosti oprosta prije smrti te današnje probleme u obitelji sa starijim oboljelim osobama. No, autorica je uspjela napisati je kao silno toplu i emotivno vrlo potresnu dramu, kao poetsku fugu iz perspektive starije osobe i njezinih problema (strah, izgubljenost, bol, ono nezaboravljeno što nas proganja ili potisnemo pa se vrati). Pri tome je autorica uspjela (usudila se) izbjeći uobičajene stereotipe koji su već gotovo usvojeni kao pravilo. Naime, postoji dramski stereotip staračkog doma kao ružnog mjesta gdje muče i/ili iskorištavaju ljude, a ovdje je prikazan kao mjesto gdje se brinu o njima sve do toga da prihvaćaju igru stare bake i doista joj olakšavaju život.

  
  Sanja Rašan Nepozabljeno, Marija, njezin Mikec i sin Štefek

  Zatim, stereotip je da onaj koga su jednom jako povrijedili vrijeđa i ranjava i dalje, no lik bake je drugačiji. Ona je svoju bol potisnula i nije dopustila da ta bol vrijeđa druge i da nepravda koja je njoj nanesena izaziva dalju nepravdu. Odgojila je krasnu obitelj, kako oni sami kažu – bila je dobra majka i dobra svekrva(!) – unatoč tome što joj kao mladoj udovici nije bilo lako. Međutim, nikad nije govorila o svojoj muci a sada je drama prikazuje u najvažnijem trenutku njena života. Na kraju života ne može mirno umrijeti dok ne razriješi ranu koju je potisnula duboko u sebi. Zato, iako već odlazi, vraća se u traumu a autorica joj dopušta da tu traumu sretno razriješi dovodeći njezinog dragog u susjednu sobu. Autorica prikazuje svijet u kojem ima višeg reda i više pravde koja daje baki dodatno vrijeme da oprosti i olakša dušu (jer bez obzira na njezinu dobrotu, bez tog oprosta njezina duša ne bi bila  spašena), ali i da dobije makar i zakašnjelu kasnu satisfakciju u liku povratka njezinog dragog. Pri tome se i njezin dragi oslobodi tereta neopraštanja i rane koju je nosio cijeli život, što je u stilu velikih pisaca glavni motiv ponovljen na još jednoj razini.

   Upravo zato ova drama čitatelja potrese ali i uzdigne, jer mu omogući katarzu. Ne samo da prepoznajemo i suosjećamo, nego kad baka na kraju prepozna dragog i oprosti svima, svi koji je čitaju/gledaju puste suzu. Baka umire, ali znamo da umire smirena i sretna. Budući da je svojim životom i zaslužila takvu mirnu smrt,  dokaz je da na svijetu ima neke više pravde.  

  Fino tkanje drame je priču i njezine značenjske slojeve iznijelo pred nas u paleti desetak likova, u kreiranju izvrsnog lika bake i poigravanju s vremenom sadašnjosti i prošlosti. Drama nas sve skupa potiče da razmislimo koliko je takav tip bolesti (alzheimer) doista uzrokovan nerazriješenim traumama i bolima. Time nas potiče da i svoje vlastite traume i boli riješimo na vrijeme.  Tako da drama djeluje, kao što to dobre drame i trebaju, dugo još nakon čitanja. Iako tragična kraja, afirmativna je prema vrijednostima i smislu života i uči nas nekoj životnoj mudrosti koja nam svima treba.

  
  Sanja Rašan Nepozabljeno, Marija se sjeća prošlosti - Marica i Mikec u mladosti
  
  Žanrovski pripada pučkoj drami jer prikazuje život seoskih likova, i unatoč smrti na kraju pripada afirmativnoj pučkoj drami jer ta smrt dolazi nakon pomirenja i iscjeljenja duše glavnog lika. Drama je dobila nagradu za novi dramski međimurski tekst na festivalu KAM 2016.,  kada ga je na festivalu izveo KUD Donji Kraljevec.
  
  Sanja Rašan je učiteljica razredne nastave u Osnovnoj školi Goričan u Međimurju. Napisala je desetak uspješnih tekstova  koji su svi igrani, a brojni nagrađeni. Napisala je  nekoliko odličnih pučkih komedija (Mi smo...2018, Kriminalne zaruke 2019.) i izvrstan mjuzikl koji je bio izveden kao pravi pučki spektakl u kojem je sudjelovalo 60 sudionika (Možima na komediju, ženama na zdravlje, KUD Donji Kraljevec, 2014.)

  © Sanja Nikčević, KAZALIŠTE.hr, 28. lipnja 2022.
  

  Feljto Kazališni amaterizam sufinanciran je sredstvima Fonda za pluralizam Agencije za elektroničke medije

  
  

  
  Sanja Rašan
  
  NEPOZABLJENO /Nezaboravljeno/
  (drama, 2016.)

  LICA:

  BAKA, MARIJA HORVAT  
  STJEPAN/ ŠTEFEK, Marijin sin
  SLAVICA Marijina snaha
  VERONIKA Marijina unuka
  ANASTAZIJA Marijina unuka
  NIKOLA BARANAŠIĆ 
  DRAGO, Nikolin rođak
  ANICA, vlasnica staračkog doma
  JASNA, njegovateljica
  ĐURĐICA, njegovateljica
  NADA, njegovateljica
  
  LIKOVI IZ SJEĆANJA:
  MARICA, baka u mlađim danima
  MIKEC, Nikola u mladim danima
  DRAGA, Maričina majka
  MATEK, Maričin mlađi brat
  JELICA, Maričina mlađa sestra

  VRIJEME RADNJE: Sadašnjost.

  MJESTO RADNJE:
  1. čin: kuhinja u obiteljskoj kući u malom mjestu u Međimurju;
  2. čin: dom za starije i nemoćne u Međimurju.

  PRVI ČIN

  Scena: kuhinja – stol, četiri stolca, peć, ormarić s ogledalom, dva sklopiva paravana sa svake strane stola koja predstavljaju zid. Paravani se mogu sklopiti na tri dijela.

  Baka s pjesmom i plesom ulazi na pozornicu. Pjeva međimursku pjesmu ,,Ftiček veli da se ženil bode'' i usput isprobava snahinu odjeću. Dolaze sin i snaha s posla i iznenađeno ju promatraju.

  BAKA (pjeva, pleše, isprobava odjeću i približava se ogledalu): Ftiček veli, ftiček veli da se ženil bode, a, a, a, da se ženil bode. Zemi mene, zemi mene prepisanu fticu, a, a, a, prepisanu fticu. (Nastavi govoriti.) Joj kak sam fajna, kak prova prepisana ftica.

  Ulaze Štef i Slavica začuđeno gledaju. Kad začuje Štefekov glas, baka se strese, naglo okrene prema njemu i zbunjeno ga promatra.

  ŠTEFEK (iznenađeno): Mama, kaj to delaš?!

  SLAVICA (iznenađeno hoda oko bake i dodiruje joj odjeću): Pak ste si blekli moju svetišju opravu! I buli moje nove cipele!

  ŠTEFEK (kroz smijeh): Fašjak je već zdoja prešev!

  BAKA (uvrijeđeno): Ne igram se maškore, nek se zamuš sprovljam!

  Sin i snaha se pogledavaju i smijure.

  ŠTEFEK: A, za koga ideš zamuš? (Govori još uvijek kroz smijeh.)

  BAKA: Za mojega drogoga, lepoga, mlodoga goluba! (Naglašava svaku riječ.)

  SLAVICA: Je, je, za storoga ofucanoga kokota. (Govori kroz smijeh, a smije se i Štefek.)

  BAKA: Nej se ti z mojega mlodenca norca delati, poglej bole svojega kokota! (Pokazuje na sina.) Poglej kak je nereden!

  SLAVICA (uvrijeđeno): Pa kak morete tak reči za svojega sina?

  BAKA (iznenađeno): Sina?! Pa kaj si ti bnorela!? De jo morem meti takvoga sina, ak' se tek zamuš sprovljam!

  ŠTEFEK: Dej, mama, ve je već dost hormastoči! (Kaže ozbiljno, a snaha krene prema kuhinji.)

  BAKA: Ali, jo se zapraf zamoš spro... (Krene prema sinu želeći mu objasniti, ali on je strogo prekine.)

  ŠTEFEK: Prosim te, prestani, došli smo dimo zmočeni s posla i ne da mi se s tobom zafrkovati.

  Štefek krene prema stolu, a snaha traži hranu po kuhinjii.

  SLAVICA: A de je obet?

  BAKA: Kakov obet?

  ŠTEFEK: Pak on šteroga saki den skuhaš i šteri nas dočeka na stolu dok demo dimo s posla.

  BAKA (odvažno): Nesam ga skuhala!

  ŠTEFEK: A zakaj?

  BAKA (odvažno naglašujući svaku riječ): Nesam mela ronjgljo!

  ŠTEFEK (iznenađeno): Kaj?

  BAKA (još više naglasi svaku riječ): Nesam mela ronjgljo!

   SLAVICA (iznervirano pokazuje posudu): A kaj pak je ovo?

  BAKA: Ronjglja! (Važno odgovori, čudeći se što ju to pita.)

  ŠTEFEK: Viš da si mela ronjgljo!

  BAKA: A kaj jo znom otkod je ona ve tu ronjgljo spukla?

  SLAVICA: Jo bom bnorela! (Poviče odmahujući glavom.)

  ŠTEFEK: Kaj je s tobom? (Obraća se majci.)

  BAKA: Z menom je se vredo!

  SLAVICA: A de so deca?

  BAKA: Čija deca?

  ŠTEFEK: (iznervirano): Našaaa! Pak ne valjda sosedova!

  BAKA: Pa kaj jo znom?

  ŠTEFEK: Kak ne znaš?

  BAKA: Kaj pak si ne brigate na deco?!

  ŠTEFEK: Pak ti se saki den za jih brigaš dok dedo dimo škole.

  BAKA: Jo se nemam čas za vašo deco brigati jer se moram zamuš sprovljati!

  SLAVICA (uplašeno): Jezoš i Marija! (Stavi ruke na glavu, zove djecu i krene prema izlazu.) Veronika, Anastazija!

  VERONIKA (ulazeći): Tu sam, mama! Kaj tak krečiš?

  SLAVICA (miluje kćer po ramenu): Splošila sam se za vas! De je Stazica?

  VERONIKA: Bez brige, vuni se s pajdošima igra.

  Dok majka i kćer razgovaraju, Štefek sjedi za stolom i sluša ih, a baka je opet zaokupljena sa sobom, popravlja odjeću, pogledava se. Odlazi s pozornice, odmahujući rukom prema njima. Nitko na nju ne obraća pozornost.

  SLAVICA: Ste kaj jele dok ste došle z škole?

  VERONIKA: Jo sam nam namozala pekmeza na kruhu jer je baka nikaj ne skuhala.

  ŠTEFEK: Z mojom mamom je nekaj ne vredo!

  VERONIKA: To smo i mi primetile.

  SLAVICA (odrešito): A jo ti to već neko vreme govorim, pak si mi ne vervav.

  ŠTEFEK (uzdahne): Ah, no dobro, ve vidim i som. Nego, dej nam nekaj nareži ka se najemo. Lačen sam tak ka mi se žalodec za rebra zalepiv!

  Slavica iz ormarića uzima dasku za rezanje na kojoj je šunka, kruh i nož.

  VERONIKA: Idem se jo dale vučit.

  SLAVICA (okrene se prema Veroniki): Idi samo, čerka, i Anastaziju pozovi ka si i ona zadaću napiše, ve se već dost igrala. (Usput stavlja jelo na stol.)

  Veronika odlazi, roditelji jedu, a u prostoriju ulazi baka u radnoj odjeći i s košarom u ruci.

  BAKA (strogo): Kaj se tak dugo najedate? Požurite se, idemo na delo!

  ŠTEFEK: Na kakvo delo? Pak smo ve s posla došli!

  BAKA: A što bo kuruzu strebiv?

  SLAVICA: Kakvu kuruzu?

  BAKA: Joj, koje ti bedastoče pitaš? Pak on kup kuruze f pormi kaj smo fčera pobrali?

  ŠTEFEK: Kup kuruze, f pormi!? Bok s tobom mama, pak je pretuljetje! Još smo kuruzu ne nit' posadili. Mama, mama! (Odmahuje glavom.)

  BAKA (odloži košaru, potapša sina po ramenu i unese mu se u lice): Joža, Joža, kaj si se pok napiv, pak dobro ne vidiš! Sam ti jo ne mama, nek žena!

  ŠTEFEK (uzdahne, digne se, uhvati ju za ramena i lagano prodrma): Mama, mama! (Podigne joj lice lijevom rukom i bolnim glasom progovori naglašavajući svaku riječ.) Poglej me dobro i posljušaj! (Ponovo joj stavi ruke na ramena.) Jo sam tvoj sin, Štefek, a ne mož Joži. (Malo zastane.) Tata je hmrv!

  BAKA (zbunjeno ga gleda): Joži je hmrv!? Pak da? (Zaprepašteno se uhvati za prsa.)

  ŠTEFEK: Već zdoja.

  Baka se zbunjeno ogledava oko sebe, ponovo pogleda sina, zatrese glavom, razrogači oči, naglašeno trepne nekoliko puta, nijemo promatra sina, stavi mu ruke na prsa, podiže ih na ramena, miluje ga po glavi i licu. Promatra mu lice kao da ga prvi put vidi, počne uzdisati.

  BAKA (teško uzdahne): Štefek, sinek moj. To si ti?

  Štefek klimne glavom, zatvori oči i skine polako majčine ruke sa svoga lica. Drže se za ruke.

  ŠTEFEK (sporo, naglašavajući svaku riječ): Je, mama, jo sam, tvoj sin Štefek.

  BAKA (uplašeno): Kaj je z menom?

  ŠTEFEK (tužno odmahuje glavom): Ne znam, mama! Ne znam!

  Baka pusti sinove ruke, odmakne se od njega i okrene se prema publici, nijemo gleda ispred sebe, s bolom na licu, uhvati se za prsa, duboko uzdahne, a zatim se uhvati za glavu, s velikim bolom pogleda u nebo, sklopi ruke za molitvu.

  BAKA (teškim glasom): Bože! (Klekne.) Božek moj, prosim te, skrušeno te prosim, zemi me ve mom k sebi! (Stavi ruke na prsa i zaplače, sin dođe k njoj, zagrli ju suznih očiju.)

  ŠTEFEK: Mama, nej to govoriti! (Pomaže joj da se digne i usput joj govori.) Bez brige! Mi smo si tu za tebe! (Zagrli ju.) I s tobom bomo do kraja! Se bomo naprajli kaj bo got treba za tebe.

  BAKA (odmakne se od njega, odmahuje glavom, najprije laganije pa sve brže te počne sve glasnije i ubrzanije disati): Ne ne ne! Samo to ne! Samo to ne! Jezušek i Marija, zemite me k sebi!

  Štefek ju pokušava ponovo zagrliti i smiriti ju, ali ona se istrgne iz njegovog zagrljaja i plačući i zapomagajući odlazi s pozornice. Sin krene za njom, ali ga žena, koja je sve to tužno gledala, zaustavi.

  ŠTEFEK (glasno): Mama, čekaj!

  SLAVICA (uhvati ga za rame): Pusti ju, ve treba biti malo soma!

  ŠTEFEK (stane, uzbuđeno diše, okrene se prema Slavici): Imaš praf!

  Sjednu za stol, a Slavica uhvati Štefeka za ruku.

  SLAVICA (uzdahne): Nažalost, ona se počela gubiti.

  ŠTEFEK (ljutito istrgne svoju ruku iz njezine): Nej to niti govoriti!

  SLAVICA: Ali, Štefek, to moraš prihvatiti. Vidiš i som kaj se sam denes pripetilo! A se dalje, se bo hujše. Na to se moramo prepraviti. I ak' bo tak ili ne daj Bože, još hujše, mi somi ž jom već namo mogli.

  ŠTEFEK (naglo i ljutito ustane): Kaj očeš s tim reči?

  SLAVICA: Štefek, smiri se i posljuhni ka...

  Štefek joj upadne u riječ.

  ŠTEFEK: Nikaj te nam posljušav, znom kaj ti se već dugo po pameti mota. Ti bi se štela moje matere rešiti i starački dom jo strpati! Ali, jo to nam dozvoliv! (Udari po stolu.) Ona je bila joko dobra mati. Za se nas se brigala, makar je rano dovica stola. A ti očeš kaj jo ve dok je stora i betežna vum s hiže hitim! (Okrene ženi leđa i krene na drugi kraj prostorije.) Ti nemaš srca!

  SLAVICA (digne se sa stola i krene prema mužu): Nej tak govoriti, znom da ti je teško i meni je žav jer mi je bila dobra svekrva. Ali daj si dobro premisli. Obedvo moramo iti na posel jer z janom pločom nebremo živeti. Puce morajo iti školo i još so premlode ka se bodo za betežno bako brigale, a somo jo domaj namo mogli stajti. Boš videv!

  ŠTEFEK (pomirljivo): Se ti to pametno govoriš. Ali ja jo nebrem f starački dom dati, razmeš me, nebrem! Srce se bo mej, a i joj od toga raspočilo! Jo bom nekaj drugo zmisliv! Našev bom drugo rešeje!

  Nasloni se na stol, okrenut prema publici i prekriži ruke na prsima. Slavica stoji s lijeve strane pokraj njega i dodiruje mu rame. Na pozornicu uzbuđeno plačući dotrči Anastazija.

  ANASTAZIJA: Mama, tata, mama, tata!

  Svi troje stoje ispred stola, a Anastazija je između njih.

  SLAVICA (zabrinuto): Stazica, kaj se pripetilo!?

  ANASTAZIJA (plače): Baka je čist bnorela!

  ŠTEFEK (strogo) : Kak to govoriš za svoju baku?

  ANASTAZIJA: Ali, tata, došla je na igralište i štela se z nami igrati. Dok sam joj rekla ,,Baka prosim te, idi dimo i pusti nas ka se bomo igrali'', pljusnula me i rekla da je ona ne moja baka, nek da sam jo stora mojka. (Uhvati se za obraz, a sin i snaha se iznenađeno pogledaju.) Do ve me nigdor ne vudrila. Onda je još počela bežati za loptom pak je pola. Si su se joko smijali. A mene je bilo tak srom! (Jače zaplače i nasloni se na Slavicu, koja ju zagrli i miluje po glavi. Odmakne se od mame i kaže.) Dejte idite vi po jo!

  ŠTEFEK: Evo idem odma! Joj meni, joj!  

  Odmahuje glavom, krene prema izlazu i zastane. Veronika na ulazu vodi baku pod ruku.

  VERONIKA: Ne treba nikam iti! Evo, jo sam dimo svoju pajdašicu dopeljala. Daje mimikom i gestom znak ostalima da prihvate igru.

  BAKA (govori i ponaša se kao djevojčica): Dober večer! Vaša je čerka joko dobra i moja nejbolša pajdašica. Ona me bronila od onih hmojih dečki i puci šteri su se mi norca delali. A sam sam se štela samo ž jimi igrati. (Ugleda Anastaziju i ljutito krene prema njoj.)  I ti si mi se norca delala, ve boš splatila, se ti bom losi spukala!

  ANASTAZIJA (skriva se uplašeno iza mame): Maamaaaaa!

  ŠTEFEK (zaustavi majku): Smiri se, ne ti se ona norca delala, sam se malo šolila. (Obraća se Anastaziji dajući joj znak mimikom da prihvati igru.) Ka ne Stazica, da si se samo šolila?

  ANASTAZIJA (proviruje iza majke te uplašeno i zbunjeno odgovara:) Aha, sam sam se šolila.

  BAKA (zbunjeno, ali smirenije): No je, sam si se šolila! Lažeš!

  Anastazija polako prilazi baki ali ispred majke naslanjajući se na nju, Slavica ju drži za ramena hrabreći je.

  ANASTAZIJA (zbunjeno): Jesam, sam sam se šolila!

  ŠTEFEK (obraća se Anastaziji): Reči joj ka ti oprosti!

  ANASTAZIJA: Oprosti!

  BAKA (smireno): No dobro, oprostim ti! (Veselo.) A bomo si unda pajdašice?

  (Baka krene prema Anastaziji i pruži joj ruku. Anastazija najprije plašljivo pogledava majku i oca, kad su joj dali znak, približila se baki i dala joj je ruku. Baka ju veselo zapita.) A kak se zoveš?

  ANASTAZIJA (iznenađeno i zbunjeno): Kak se zovem? (Ponovo pogledava roditelje.)

  BAKA: Je, kak ti je ime?

  ANASTAZIJA (sporo): Anastazija!

  BAKA: Imaš lepo ime, a jo se zovem .... (Zbunjeno zastane i ogledava se oko sebe, a drugi pogledavaju zbunjeno jedan drugoga. Štefek spašava situaciju.)

  ŠTEFEK: Marica! Pak znomo da si ti Marica Hrvotova. (Obraća se majci kao djevojčici.) A znodo tvoji storci kam si dišla?

  BAKA (nasmije se): Neee! Sam pobegla! (Malo se ogleda oko sebe i nastavi plašljivo.) Ali, prosim vas, najte mojima storcima reči jer bom unda veljkoga virglješe po riti dobila. (Lagano se udara po guzici.)

  ŠTEFEK: Nabomo, bez brige! Jo bom se tvojima storcima rastomočiv.

  BAKA: Joj, fola, striček! Idem unda ve dimo! (Krene prema izlazu.)

  ŠTEFEK: Čekaj, kam ideš!?

  BAKA: Dimo, ka se nadu moji brigali de sam tak dugo!

  ŠTEFEK: Bez brige, jo bom tvojima storcima rekev da boš pri nas spola. Može?

  BAKA (veselo): Može!

  ŠTEFEK: Idi ve z Veronikom f kupaonu ka se malo operete, a unda se v jojnoj sobi spominajte i igrajte dok ne zaspite.

  VERONIKA: Idemo!

  Veronika uhvati baku pod ruke i odvede ju s pozornice. Baka se zadovljno smješka. Ostali za njima tužno gledaju.

  ANASTAZIJA (zabrinuto): Mama, tata, kaj je to z bakom?

   ŠTEFEK: Baka je, na žalost, betežna. (Tužno uzdahne i stavi ruku Anastaziji na rame.)

  ANASTAZIJA (uplašeno): Nabo valjda hmrla!?

  SLAVICA (miluje kćer po glavi): Janoga dneva bo, ali ne tak fletno!

  ANASTAZIJA: Jo joko volim svoju baku! Makar me ve pljusnula! I nečem ka hmerje!

  SLAVICA: I ona tebe joko ima rada. Nej ji zameriti ka te pljusnula jer je ne znola kaj dela, a niti te ne prepoznala. (Miluje kćer po glavi.)

  ANASTAZIJA (uplašeno): Očeš reči da baka gubi pamet?

  SLAVICA (uzdahne): Tak nekak!

  ANASTAZIJA (zaplače): Bakica moja! Bakica moja!

  Anastazija potrči prema izlazu. Suze poteku sinu i snahi koji još nekoliko trenutaka stoje nasred pozornice i uzdišu. Zatim polako zagrljeni krenu prema izlazu.

  DRUGI ČIN

   

  Scena: starački dom - dva kreveta, jedan s lijeve, a drugi s desne strane pozornice, na sredini je stol i četiri stolca.  Glumice (njegovateljice) dolaze na pozornicu i tijekom razgovora mijenjaju scenu iz kuhinje u starački dom. Nada i Đurđica uhvate sa svake strane lijevi paravan, a Anica i Jasna desni paravan. Budući da se paravani mogu sklopiti na tri dijela, dio paravana koji su bili bliže publici sklope te ih povuku prema sredini pozornice, ali iza stola i peći, gdje ih spoje u jedan zid. Desni i lijevi dijelovi paravana stoje malo u koso da vizualno predstavljaju zidove soba. U prvom činu paravani su skrivali krevete s posteljinom. Na sredini pozornice ostaju stol i četiri stolca iz ,,kuhinje''. Na stolu Anica promijeni stoljnjak i stavi vazu s cvijećem. Nada i Anica okrenu peć na drugu stranu na kojoj je tapetama napravljen ormarić. Ormarić s ogledalom ostane na istom mjestu. Usput Jasna i Đurđica slažu posteljinu na krevetima.

  Na pozornicu najprije spontano uz razgovor i smijeh ulaze njegovateljice Nada, Đurđica i Jasna, a za njima ozbiljna njegovateljica i vlasnica doma Anica.

  NADA: Žene, ste se korisnike nadvorile?

  JASNA: Jo sam je.

  ĐURĐICA: I jo isto.

  NADA: Unda imamo malo čas pak vam ve morem povedati kaj se pripretilo.... Njegovateljice je pažljivo slušaju, ali  šefica prekine priču,  na što njegovateljice mimikom i gestom negoduju da šefica ne vidi.

  ANICA (strogo se obraća njegovateljicama): Žene dosta spominka i smeha! Idemo na posel! Moramo prepraviti dve sobe za prijem, denes dobivamo dva nova korisnika. Požurite se!

  Odmah se uhvate posla i nastave razgovor.

  JASNA: Kak' se zovejo?

  NADA: A od kud su?

  ĐURĐICA: Kuljko su stari?

  JASNA: Kakve imaju poteškoće?

  ANICA: Kaj ste navalile s pitanjima?!

  NADA: Pa ak' nas zanima, ka se bomo znale preprajti.

  ANICA: Pomalem, se vam bom rastumočila. Gospođa štera bo f sobi broj jaden (Pokazuje rukom prema sobi.) zove se Marija Horvat. Nažalost, dijagnosticirana joj je Alzeimerova bolest. Znote već kak' se postupa s takvim osobama, a i ž njivim obiteljima. Sin je to jako teško prihvativ. Nada i Đurđica, vi bote zadužene za njo.

  NADA i ĐURĐICA: Dobro!

  ANICA: F sobi broj dvo (Pokazuje rukom prema sobi.) bo gospon Nikola Baranašić, šteri je z Zagreba.

  JASNA: Zagreba, pa kaj ga tamo ne dobri domi ili pak su mortik predrogi?

  ANICA: Normalno da ima, ali on si je zabrav baš našega doma, a razloga je ne rekev. Osim toga, more si zbirati jer ima dobru penziju.

  JASNA (šaljivo): Unda pak se bodo naše bakice za jega trgale.

  NADA (šaljivo): Mort' bomo v domo meli i međimursku ljubavnu sapunicu.

  ANICA (šaljivo): Pa kaj ve, bor bo nam sema zabavno!

  ĐURĐICA: Ali z Zagreba bodo mu retko deca došla.

  ANICA: Nema decu i ne se nigdor ženiv.

  NADA: A kakve poteškoće ima?

  ANICA: Reumu, pak se teško kreče.

  ĐURĐICA: To nam na problem, sam' ka na hude naravi.

  ANICA: E, to ne znam, bodemo vidle. Pak znomo mi i s takvima na kraj. Na nami je ka jim dneve olakšamo i uljepšamo.

  JASNA: Kak' navek, dale bomo se od sebe.

  ANICA: Znam da bote! (Začuje se zvono.) Čini mi se da nešči ide! Je se spremno?

  NADA: Se smo preprajle.

  Ulazi baka sa sinom i snahom. Sin i snaha su tužni, a baka je uplašena. Plašljivo gleda oko sebe i čvrsto se drži za sina.

  ANICA: Dobar dan! Ja sam Anica, vlasnica ovog doma. (Rukuju se.)

  ŠTEFEK: Dobar dan, jo sam Štefek!

  SLAVICA: Slavica, drago mi je.

  ANICA: Dobro nam došli, si se bomo dobro brigali za vašo mamo i nastojali bomo joj dneve uljepšati. Ovo su njegovateljice zadužene za vašu majku.

  ĐURĐICA (obraća se baki): Dobar dan! Drago mi je! Ja sam Đurđica.

  NADA: A ja sam Nada i mi ćemo biti vaše njegovateljice.

  BAKA: Vi bote moje pajdašice? (Veselo.) Jee, ve bom mela štiri dobre pajdašice!

  ĐURĐICA: Da, mi ćemo biti vaše prijateljice.

  NADA: I to jako dobre prijateljice.

  BAKA: Joj, pa kaj tak gracki govorite, dajte govorite tak ka vas bo celi svet razmev. Inače se jo nam z vami ponorila!

  ĐURĐICA: Dobro, bomo po domači govorile.

  BAKA: I tu se bomo skupa igrale i spominale, ka ne?... (Ogledava se oko sebe i krene prema sredini pozornice.) Hiii, kak je tu se lepo! Da bi bor jo takvo hižo mela?

  NADA: Ve bote meli!

  ĐURĐICA: Od ve bo to vaša hiža!

  BAKA (ruga se sinu i snahi kao malo dijete i pokazujući im križ prste): Ste čuli, imam lepo novo hižo, vi pak nemate!

  NADA: Hodite ka vam pokožemo vašo novo hižo!

  BAKA: Kaj mi vi govoriš, pak smo mi pajdašice!

  NADA: No dobro, hodi ka ti pokožemo tvoju novo hižo!

  Nada uhvati pod ruku baku, a Đurđica uzme njezin kofer te krenu prema njezinoj sobi.

  BAKA: Idemo!

  Odlaze veselo, a na sredini pozornice stoji obitelj.

  ŠTEFEK (zbunjeno i žalosno krene za njima): Ne se niti pozdravila z nami.

  ANICA (zaustavi ga): Bez brige, tako je bolje. Vidite da je vesela i da je sve  dobro prihvatila. Nažalost, ona ne zna gdje je što joj se  događa. Ali, vi ste blizu i sigurno ćete joj često dolaziti u posjet.   Morat ćete je prihvatiti takvu kakva je sada. Preporučujem vam obiteljsku terapiju s našim psihologom, bit će vam lakše.

  ŠTEFEK: To vam je dobra ideja i bomo išli jer nam je sema joko teško. Hvala vam na semu! Doviđenja!

  SLAVICA: Doviđenja!
  ANICA: Doviđenja!

  Odlaze, a Anica sjedne za stol i nešto zapisuje. Začuje se zvono i na pozornicu dođu Nikola koji hoda uz pomoć štapa i njegov rođak Drago, koji ga drži ispod ruke.

  ANICA: Dobar dan, izvolite ući!

  NIKOLA: Hvala! Ja sam Nikola Baranašić, a ovo je moj rođak Drago.

  DRAGO: Drago mi je što smo se upoznali!

  NIKOLA (ogledava se oko sebe): Lijepo ste uredili ovaj Dom i čuo sam same pohvale za vaš rad i brigu o starijima i nemoćnima.

  ANICA: Hvala na pohvalama! Ali, koliko sam čula, vi ste iz Zagreba. Malo me čudi da ste se odlučili baš za naš Dom. Sigurno u Zagrebu i okolici ima još boljih domova za starije i nemoćne.

  DRAGO: To sam mu i ja govorio.

  NIKOLA: Nisam se niti raspitivao. Zamolio sam svog dragog rođaka da mi na internetu potraži neki dom baš u ovom kraju, dosta mi je gradske vreve i buke. (Zadovoljno se ogledava i klima glavom.)  Moram priznati da mi se uživo sviđa više nego na slikama. (Obraća se rođaku.) Vidiš, Drago, da je lijep Dom, a ti si bio skeptičan.

  DRAGO: Priznajem, pogriješio sam!

  ANICA: Drago nam je to čuti. Vaše njegovateljice bit ćemo Jasna i ja.

  NIKOLA: Pa zar i vi kao vlasnica doma radite kao njegovateljica?

  ANICA: Da, to je moje zanimanje. Što je tu čudno?

  NIKOLA: A tko vodi ostale poslove?

  ANICA: Moj muž, a imamo i druge zaposlenike.

  NIKOLA: Oprostite što postavljam glupa pitanja. Znate, ja sam bio nadzornik u jednoj tvornici pa mi je zabadanje nosa u tuđe poslove očito ostala profesionalna deformacija.

  ANICA: Nema problema, samo vi pitajte što vas zanima. Mi našim korisnicima nismo samo njegovateljice već i prijateljice, uvijek spremne za razgovor.

  NIKOLA (zavodljivo): Drago mi je da u ovom Domu rade ovako lijepe, simpatične i druželjubive njegovateljice.

  DRAGO (sramežljivo): Tetak??

  NIKOLA (obraća se rođaku): Što se čudiš i sramiš, pa zar nisu lijepe?

  JASNA: Vidim ja da ste vi šarmer!

  DRAGO: I to kakav!

  JASNA: Bit će nam zabavno!

  NIKOLA: To me veseli.

  JASNA: Samo ćete u početku imati malo problema u komunikaciji s ostalima jer većina korisnika je iz Međimurja i govori kajkavski, njima je književni skoro kao strani jezik.

  NIKOLA: Bez brige! Ka bom čuv domačo reč, važen je razlog ka sam sim došev!

  ANICA: Pak vi govorite kajkavski!

  NIKOLA: Normalno ak' sam rođeni Međimurec! (Sjetno uzdahne.) Makar sam pred čudaj let otod dišev, pod store dneve nekaj me samo nazoj v rodni kraj vleče.

  DRAGO: Zato je navalio da ide u starački dom baš u ovom kraju Međimurja. A to što ga ja neću moći s obitelji često posjećivati, to ga uopće nije bilo briga.

  NIKOLA: Posjetit ćeš me kad nađeš vremena, a čut ćemo se i telefonom. Sad ti je prva briga da se sa ženom i djecom preseliš u svoj novi stan i uživaš s njima. Dosta si brinuo o meni. Ja ću uživati u svom rodnom kraju. Idi polako, dug je put do Zagreba. Sad sam već umoran i nužno mi je potrebna njega mojih lijepih njegovateljica. (Šaljivo.)

  DRAGO: Stvarno si nepopravljiv! Uživaj! Ajde bok!

  NIKOLA: Hoću! Bez brige! Sretan put!

  Zagrle se, Drago odlazi s pozornice u pratnji Anice, a Jasna vodi Nikolu u sobu i pomaže mu leći u krevet.

   

  Prvi prizor iz sna: ljubav

  Noć je, korisnici se spremaju na spavanje. Njegovateljica Nada pomaže Mariji Horvat, a njegovateljica Jasna Nikoli Baranašiću. Dok Nada i Marija razgovaraju, Jasna u tišini pomaže Nikoli.

  NADA (pomaže Mariji leći u krevet, pokrije ju i pogladi po kosi): Ajde Marica, već je kesno i si moramo iti spot. Zutra se bomo nazoj igrale, spominale, popevale i plesale ako bomo štele. A ve lepo, lefko noć!

  BAKA (pomirljivo legne u krevet): Lefko noć!

  Nada odlazi na lijevu stranu pozornice, a Jasna i Nikola počinju razgovarati.

  JASNA: Evo, spremni ste za počinek. Denes je biv dogi i uzbudljivi den, ka ne?

  NIKOLA: Je, je, ali i lepi den. Ve tek vidim kuljko sam zmočeni. Lefko noć!

  JASNA: Lefko noć i nekaj lepoga sejajte!

  Jasna odlazi na desnu stranu pozornice.

  Gospodin Nikola brzo zaspi pa se desni dio pozornice, ,,njegova soba'', zamrači. Baka sjedi na krevetu, njiše se tiho pjevušeći izvornu međimursku pjesmu ,,Snočka sam senjola'' sa NA NA NA. Bakina soba se samo malo zamrači, a središnji dio pozornice ostane osvijetljen. Na pozornicu dolazi mlada glumica koja glumi baku u mlađim danima – ono čega se u tom trenutku baka sjeća. Glumu mlade glumice baka prati mimikom i gestom lica.

  Paralelna radnja.

  Marica ide s kantom u ruci prema sredini pozornice. Najprije se ogledava vidi li ju netko, a kad se približi sredini pozornice veselo počne pjevati usput međimursku pjesmu ,,Snočka sam senjala'', koju je baka već pjeva sa NA NA. Kad Marica zapjeva baka dalje samo otvara usta. Marica dođe na rub središnjeg dijela pozornice te kanticom zamahne ispred pozornice kao da grabi vodu.

  MARICA: Zela sam vedričku, išla po vodičku, čuhaj na,  vodicu grobala, drogoga zgledola, čuhaj naj.

  S druge strane polako joj prilazi mladić, njezin dragi Mikec. Ona mu se osmijehne i dalje pjeva.

  Golubek ljubljeni, dojdi zvečer k meni, čuhaj naj,  bom ti povedala kaj sam jo senjala, čuhaj naj.  

  Snočka sam senjala da sam s tobom spola, čuhaj naj,  celo milu noćku za vrot te držola, čuhaj naj. 

  MIKEC (zagrli ju i pjeva treću kiticu):

  Nikaj zoto, droga, kaj si to senjala, čuhaj naj,  bode došev večer, jo se k tej došečem, čuhaj naj.

  MARICA (zaljubljeno): Drogi moj, došev si!?

  MIKEC (zaljubljeno): Kak nej došev ak' sam komaj čakav ka te bom videv!

  MARICA: I jo tebe isto!

  MIKEC: Marica moja, očeš ti mene?

  MARICA: Očem, drogi, očem, ze sim svojim srcem!

  MIKEC: Meni se od ljubavi za tobom srce oče respočiti!

  MARICA: Joj, tak sam srečna! (Zagrle se. Marija se sramežljivo odmakne od njega i ogledava se oko sebe.) Joj, ka nas na nešči videv.

  MIKEC: Nek nas vidi što nas oče! Nek celi svet zno za našo ljubav! Marica, bez tebe mi ga ne života! Boš ti moja žena?

  MARICA: Bodem, drogi, bodem! (Zagrle se.)

  MIKEC: Več denes bom rekev svoji mami i vučiju ka ti demo f snoboke. Mami sam več rekev da te imam rad i oni nemaju ništ protiv jer se jim ti joko vidiš.

  MARICA: Zapraf! Ve mi je opav kamen srca!

  MIKEC (zabrinuto): Nego, bodo šteli mene tvoji za zeta?

  MARICA: Kak ne?! Verjem da mama nado meli ništ protiv! Več sam jompot čula dok su rekli da si veren i dober dečko. A osim toga, srečni bodo ka pem zamuš jer mi je već mlajša sestra za hrptom. Znoš da nebre mlajša sestra iti zamuš predi stareše.

  MIKEC: Unda pak bo se vredo! Komaj čekam suboto ka ti dem f snoboke!

  MARICA: I jo komaj čekam, ne samo snoboke nek i naše svate. Ve pak moram iti ka nas na nešči videv, znoš da se predi snoboki ne smeno shojati. Kaj bodo ljudi rekli?

  MIKEC (privuče ju bliže sebi): Dej još malo ostani!

  MARICA: Droge volje, ali znoš da ne smem! Moram iti! (Pokušava mu se istrgnuti iz zagrljaja.)

  MIKEC (pokuša ju poljubiti): Dej unda ka te bor jamput kušnem!

  Mikec ju uhvati za lice i polako spušta glavu da ju poljubi. Marica najprije podigne lice prema njemu, ali kad joj se Mikec već jako približi u njoj prevlada strah pa se naglo okrene od njega tako da on malo zatetura.

  MARICA (naglo mu okrene leđa): Bog s tobom predi snoboki! Pak to je greh! A i mama su mi rekli, ako dom dečko ka me kušne predi snoboki, unda me već na poštuvav!

  MIKEC: Marica moja, pak kak' jo nej tebe poštuvav, ak' te volim do neba. Zbog te veljke ljubavi ti očem kušleca dati! (Usput ju zagrli s leđa.)

  MARICA (okrene se prema njumu): Strpi se još malo! A ve moram iti, već me ga dugo s vedricom vode ne, pak bom jezikovo juho posljušala. Lefko noć!

  MIKEC: Lefko noć! I jo bom sejav da sam s tobom spov! (Pošalje joj pusu.)

  Marica i njemu sramežljivo pošalje pusu i odlazi na desnu stranu, a Mikec na lijevu stranu s pozornice. Bakina soba ponovo se jako osvijetli, a malo se zatamni središnji dio pozornice.

  Baka i dalje sjedi u krevetu, njiše se i ponovo počne pjevušiti pa sve glasnije pjevati istu pjesmu , ali sada s riječima ,,Snočka sam senjola''. Dolazi njegovateljica Đurđica do njezinog kreveta i stišava ju.

  ĐURĐICA: Marica, još ne spiš? Već je kesno. Nej već popevati jer boš druge zbudila. Zutra boš popevala kuljko boš štela i si skupa bomo popevali. Ve se lepo legni, zapri oči i probaj zaspati! (Pokuša ju poleći, ali se Marija ne da.)

  BAKA: Nebrem spati od sreče. Ima me rad! Ženiv me bo! F soboto bo mi došev f snoboke. Komaj čekam! (Govori sretno i uzbuđeno, a onda zabrinuto i tiše.) Ali, ka naš nikomu rekla!

  ĐURĐICA: Bez brige, to bo naša tajna! A ve lefko noć.

  Sa smiješkom na licu pomaže joj da legne i pokriva ju te odlazi s pozornice na lijevu stranu.

  Marija sjedne u krevet. Uzbuđeno se digne s kreveta i izgovara svoj monolog. To probudi Nikolu, on sjedne u krevetu, prisluškuje, digne se s kreveta, krene prema Marijinoj sobi, zastane i dalje zbunjeno osluškuje.

  BAKA (naglo se podigne u krevetu u sjedeći položaj): Isuse, za čas bodo došli svati po mene, a jo još f krevetu ležim! Moram se iti sprovljat! (Digne se s kreveta i ogledava oko sebe.) De mi je zomužna oprava? A tu je? (Uzme ogrtač i obuče ga.) Evo, blečena sam! Ve mi još treba šlajer! (Uzima iz ormarića ručnik, veže rubove i stavlja na glavu.) Ve sam kredo. Je, a de mi je paket? (Traži po sobi i dolazi u dnevni boravak i usput ponavlja): Paket, paket! (U dnevnom boravku na stolu ugleda cvijeće u vazi i veselo zavikne.) A tu je! (Uzima cvijeće iz vaze i nastavi uzbuđeno.) Evo, došli so po mene, čujem mužiku. (Marija počne pjevati tiše pa sve glasnije uz ples ponavljajući iste stihove međimurske svatovske pjesme ,,Praštavaj majko''.) ,,Višnja se od trešnje spoznaje, čerka se od majke rastaje.'' (U dnevni boravak brzo dolazi njegovateljica Đurđica, uhvati Mariju ispod ruke i pokuša ju vratiti u sobu.)

  ĐURĐICA: Baka, kaj delate? Se bote zbudili!

  BAKA (povuće naglo i ljutito svoju ruku iz Đurđičine): Kakva baka, kaj si čorava, jo sam mlodenka?! (Pokazuje na sebe. Đurđica ju ponovo pokušava uhvati ispod ruke, ali se Marija ne da.) Pusti me na miru, došli su svati po mene. Kaj ne čuješ mužiku?

  ĐURĐICA: Što je došev po vas?

  BAKA: Svati i moj mlodenec!

  ĐURĐICA (pomirljivo prihvaća igru): Joj, Marica, pak si se zabunila, noć je, svati bodo tek za mesec dni. Sejala si svate i f snu čula mužiku.

  BAKA (razočarano): Tek za mesec dni?

  ĐURĐICA: Ali, to bo fletno prešlo! Još čudaj toga treba preprajti za svate. A ve se hodi legni ka se dobro naspiš, ka naš zbetežala predi svati.

  BAKA (uplašeno): Hiii! Zbetežala! Jezoš i Marija sam to ne! Imaš ti praf! Idem mom spot. Lefko noć!

  Naglo turne buket cvijeća Đurđici u ruke i brzo krene prema svojoj sobi. Đurđica se okrenuta prema gledaocima, nasmije se, odmahne rukama u znak olakšanja, stavi cvijeće natrag u vazu te krene u Marijinu sobu. Za to vrijeme Marija je već sama legla i pokrila se. Đurđica joj samo poravna pokrivač, pogladi ju po kosi i ode na lijevu stranu s pozornice. U susjednoj sobi i Nikola legne, pokrije se i zaspi.

  Pozornica se nakratko potpuno zamrači i ponovo osvijetli. Drugi je dan. Njegovateljica Jasna ulazi u Nikolinu sobu, nosi mu doručak i tablete.

  JASNA (ulazi u Nikolinu sobu): Dobro jutro!

  NIKOLA (sneno se pridiže u krevetu): Dobro jutro!

  JASNA: I dober tek! Tu je fini zojtrek i tablete.

  NIKOLA: Ne morate mi već f sobo nositi, rajši bom z drugima v blagovaoni jev. Bor se malo razgibljem i z drugima pospominam.

  JASNA: Može! Unda vam ve dnesem zojtreka v blagovaonu, pak dok dojdete se najeste Ve si samo spite tablete. (Daje mu tablete i čaču vode, a Mikec popije.) Ste se naspali?

  NIKOLA: Ne baš! Zbudila me žena iz susjedne sobe. Prvo sam misliv da joj je ne dobro, pak sam joj štev iti f pomoć, unda sam čuv da popevlje. Dobro ka je njegovateljica došla k joj i ka ju je smirila. A kaj je ž njom?

  JASNA: Ima Alzheimerovu bolest.

  NIKOLA: Šteta!

  JASNA: Sirota, živi f prošlosti, svoji mladosti, ne pozna sina, snehu, a nit' vnuke i stolno govori o svojemo drogomo i ženidbi.

  NIKOLA: Kak je to žalosno.

  JASNA: Je žalosno je, ali bor se zmisli lepih trenutki s prošlosti. Fčera f noči se blekla v mlodenku i komaj čekala ka mlodenec dojde po njo.

  NIKOLA: Duvica je?

  JASNA: Je, i to več dugo.

  NIKOLA: Sigurno je joko voljela svojega moža, zoto se i na to stolno zmišljulje.

  JASNA: I jo si tak mislim.

  NIKOLA: Tu je mela srečo, već kak drugi, jer negda su roditelji zbirali što se bo s kim ženiv, ne si si mogev som zbrati. Ah! (Tužno uzdahne gledajući u daljinu.)

  JASNA: Je, tak' je to negda bilo! (Potapša ga po ramenu, a on samo slegne ramenima i dalje tužno gleda u daljinu.) Ali ve je drugač. Nego, bote unda išli v blagovaono jest?

  NIKOLA: Bodem.

  JASNA: Dajte ka vam unda pomorem ka se blečete.

  NIKOLA: Ne treba, sam ne malo dete, niti pak još tak nemočen. Bom pomalem som, tak se mom razgibam.

  JASNA: Dobro unda, kak očete. Idem jo dale na posel. Ak' bo vam kaj tre me pozovite.

  NIKOLA: Bez brige, samo vi idite!

  Jasna odlazi na desnu stranu s pozornice.

  Pozornica se opet nakratko zamrači.

  Drugi  prizor iz sna: kapara

  Paralelna radnja

  Marijina soba se malo osvijetli, a jače sredina pozornice.

  Baka Marija sjedi na krevetu i prisjeća se povratka kući nakon što ju je Mikec zaprosio. Pjevuši i njiše se. Tijekom radnje mijenja raspoloženja, usporedno s događajima i emocijama mlade Marice. Na sredini pozornice nalaze se Marijina majka, mlađi brat Matek i mlađa sestra Jelena. Ispred stola Matek nervozno hoda gore-dolje, za stolom s lijeve strane sjedi Jelena i prebire grah, a s desne strane stola nervozno mete majka. Svi pogledavaju na ulaz (desnu stranu pozornice). Mlada Marija, ništa ne sluteći, veselo pjevušeći svoju pjesmu ulazi u kuću s kantom u ruci.

  MATEK (strogo se prodere): De si tak dugo?

  MARICA: Pak išla sam po vodu! (Plašljivo pokaže kantu vode i odnese je na drugi kraj pozornice.)

  MATEK (strogo): I za to ti je trebalo tri vure!

  MARICA (plašljivo i nesigurno): Paa, srela sam pajdašicu Magicu pak sam se ž jom zaspominala. A kaj ste me trebali? (Vraća se na sredinu pozornice popravljajući nervozno odjeću.)

  MAMA (odrješito): Tebe su trebali.

  MARICA (zbunjeno): Što me trebav?

  MATEK (odrješito): Snoboki!

  MARICA (veselo): Kaj već? Pak je ne još sobota!

  MAMA: Kakva te sobota nahoja? Pak se Matek ž jim za denes dogovoriv.

  MARICA: S kim se dogovoriv?

  MATEK: Z Jožijom Horvatovim.

  MARICA: Što pak je to?

  MATEK: Joža Horvat s Domašenec.

  MARICA: Jo nikovoga Jožija Horvotovoga s Domašenec ne poznam.

  MATEK: Boš ga upoznala, imaš čas celi život! (Naglasi.) Glavno je da se ti jemo vidiš.

  MARICA: Ali jo njega nečem!

  MAMA: Čerka, nej tak govoriti! On je joko dober čovek, no dobro, je je dost stareši od tebe, ali je još fajen. A kaj je najvažneše, joko je veren, pošten, spameten iiiii bogati. Ž jim ti nikaj na svetu na falilo.

  MARICA: Falila bo mi ljubav!

  MAMA: Dete moje, ljubav je lepa, ali ž jom nebreš lačno deco nahroniti.

  MATEK: Boš ga zavoljela!

  MARICA (uzbuđeno): Nabom jer jo volim samo Mikeca i nikoga drugoga. Jega bom do smrti rada mela i samo njegova bom!

  MAMA: Šteroga Mikeca?

  MARICA: Mikeca Baranaščovoga.

  MATEK (ljutito): Toga fačoka! Kaj si ti bnorela?

  MAMA (uzbuđeno): Jezoš i Marija, prunt bu me vudriv! Tuljku deco sam bez brige vred posprovila, a ova posra bu mene v grob posprovila!

  MARICA: Ali, mi se radi imamo! I rekev je da bo f soboto došev f snoboke!

  MAMA (bijesno): Samo prek mene mrtve! Pak znoš ti da je on fačok, mama mu je stora puca ostola, mort nit ne zna što mu je japa. Takvoga sroma, špota bi ti nam k hiži dopeljala? Kaj bodo ljudi f seli rekli?

  MARICA (odrješito): Nek govori što kaj oče, to bo naš život!

  MATEK (bijesno): Nabo to sam vaš život nek život sih nas. Mama nado vupali vum s hiže od sroma, a štera puca bu štela iti zamoš f hižu s takvim srom špotom. Kak se bom onda jo oženiv, što bu Jelicu za ženo štev?

  MARICA: Pa nek Jelica ide zamoš za Jožija Horvatovoga! (Okrene se prema Jelici i sklopi ruke za molitvu.) Molim te Jelica, pomori mi.

  JELICA (zbunjeno): Ali jo sam još premloda!

  MAMA: Kaj, ti si stvarno bnorela! De pak more mlajša čer iti zamoš predi stareš!

  MATEK: Joža oče tebe, a ne Jelicu. I ti boš morala za jega iti zamoš!

  MARICA: Zakaj bi se morala? Mora se samo hmreti!

  MATEK: Zoto ka je dov kaparo za tebe, i to veljko kaparo!

  MARICA (zaprepašteno): Kaparo! Kaparo! Kaparo ste zeli za mene! A mene ste nikaj ne pitali?

  MAMA: Kaj te imamo pitati?

  MATEK: Točno! Šteri hormoki bi odbili pet jezer kapare! Znoš ti kuljko je to penez!?

  MARICA: Ali, ne je još se gotovo! Vrnite mu to kaparo i rečite da jo nečem iti zamoš.

  MAMA: Kaj misliš da je to tak lefko!

  MARICA: Pak ne ste valjda već te peneze potrošili!

  MATEK (ljutito): Nesmo, ali kaj ti ne znaš, ak' naš jegova, unda mi moramo dati kaparo na kaparo! A de mi zmoremo još pet jezer? (Podrugljivo.) Ili nam, mortik, te peneze da tvoj drogi bogec Mikec?

  MARICA: Unda mu rečite da imam nekvo falingo ili da sam fejst zbetežala, mort se unda na štev z menom ženiti!

  MAMA: Dej ne zmišljuvaj bedastoče!

  MATEK: Išla boš za jega zamoš i gotovo!

  MARICA (bijesno): Nem, pak nem, pak nem! (Krene prema Mateku.) Kaj boš ti balavec mej komanduvav! Jo sam stareša od tebe!

  MATEK: Jesi, stareša si, ali to se ne računa! Japa so hmrli i jo sam ve gazda, jer sam jedini muški pre hiži! I moja reč je zodja!

  MARICA: Ali ne si najstareši muški. Si zobiv na našo braćo Gabrija, Iveka i Franceka, oni su si stareši od tebe. Jiva reč je zodja, a oni bodo me sigurno razmeli!

  MATEK: Oni su dišli f svet, a jo sam kak gazda ostav!

  MAMA: Oni bodo ti isto tak rekli jer znodo naše običaje.

  MARICA (bijesno i histerično): Ali, jo sejeno nem zamoš za toga storca, jo očem sam Mikeca i nikoga drugoga. Nem, nem i nem!

  MATEK (uhvati ju za kosu): E peš!

  MARICA (plačući viče) : Neem! (Mikec ju još drži za kosu i vuče joj glavu unazad.)

  MATEK (bijesno ju baci za kosu na pod): E peš! I gotovo!

  MARICA: Neeeem! (Leži na podu i plačući viče.)

  MATEK (krene prema njoj i želi ju dalje tući): Prestani jer te bom spotrav!

  MAMA (molećivim glasom veli sinu): Nej, sinek, greha delati!

  JELICA (digne se, sklopi ruke i molećivo mu se obrati): Matek, prosim te, nej jo buhati!

  MAMA (stavi sinu ruke na ramena i pomirljivo mu govori): Pusti jo, bu ona došla k pameti!

  MARICA (bijesno): Nam došla k pameti i nem zamoš za jega! Rajši me ve mom zatočite!

  Mama bijesno pogleda Maricu, Matek krene prema njoj i želi ju udariti, a sestra stane između njih.

  JELICA: Neeee!

  MATEK (bijesno viče): Pusti me kaj ju ve spoterem!

  MARICA (bijesno viče sestri iza leđa): Pusti ga! Nek me spotere, nek me zatoče! Rajši smrt nek da stovim svojega drogoga Mikeca. (Na koljenima krene prema Mateku.) Kaj čekaš, vudri, zatoči, goti, zakoli! Moje bo srce sejeno mrtvo!

  JELICA (molećivo): Matek, a da ji ipak doš ka pe zamoš za Mikeca, pak makar domo kaparo na kaparo. Nekak bomo zmogli peneze. Obedve pamo delat kak težoki za nadnico. (Usput pomaže Marici da se digne.)

  MARICA (umiljato): Je, Matek, vrnula bom te peneze, kak gojt' teško delala. A i moj Mikec bo zasljuživ peneze ka vam vrnemo za to kaparo!

  MATEK (podrugljivo): Moj Mikec, moj Mikec! (Odrješito.) Kaj bo te tvoj bogec bistrički! Išla boš zamoš za Jožija Hrvotovoga i gotovo! Japa su me vučili da moram biti pošten i da nigdor nesmem svoju reč pogaziti! I jo jo nam pogaziv, ti je jasno!

  Mama klima glavom u znak odobravanja.

  JELICA (umiljato govori i gleda Mateka): Ali, Matek, pusti jo, viš kak je tožna! Meni se ti Joži spameten čovek čini i ak' mo lepo rastomočite, bo razmev.

  MATEK (zdere se na Jelicu): Ti čkomi! (Podigne ruku kao da će i nju udariti, a Jelica podigne obje ruke ispred glave u obranu.) Ka nam i tebe spotrav! (Obrati se majci.) Znom jo kak bom ju vred spraj! Nam jo več buhav niti si bom živce trv, a ona bo kak ovčica pred oltor išla.

  MARICA (podrugljivo): Ma nemoj, kak boš to uspev? Kaj boš me mort pocoprav?

  MATEK (podrugljivo): Je, je jer znom čarobne reči. (Strogo i odrješito.) Posljušaj me ve dobro! Ili boš išla zamoš za Jožija Hrvotovoga ili na sprevod svojemo drogomo Mikeco. Soma odluči!

  MARICA (zaprepašteno): Kaj si rekav?

  MATEK: To kaj si čula!

  MARICA (podrugljivo): Ma dej, moj Mikec je stareši, vekši i jakši od tebe. On bo tebe tak' napokav! (Unese mu se u lice.)

  MATEK (mirno, ali odrješito): Imaš praf, stareši je, vekši i jakši od mene, ali je ne jakši od Jožijovoga pištolja!

  Podrugljivo joj se osmjehne, lagano se okrene od nje i odlazi s pozornice na desnu stranu. Majka ljutito pogleda Maricu, zamahne prijeteći i ljutito desnom rukom po zraku, okrene se i ode za sinom. Marica se nijemo okrene prema publici gledajući u daljinu i zaplače. Jelica dođe do nje, zagrli ju te zajedno zaplaču. Plačući odlaze s pozornice na desnu stranu.

  Središnji dio pozornice se zatamni, Marijina soba jače osvijetli, a Nikolina slabo osvijetli.

  BAKA (počne plakati tiše pa sve glasnije, ustane iz kreveta, hoda po sobi): Jo, jo jo...

  Do nje dotrči njegovateljica.

  NADA: Marica, kaj ti je, kaj se tak pločeš?

  BAKA (plačući se obraća njegovateljici): Jelica, draga moja sestrička, pomori mi, prosim te kak Boga, pomori mi!

  NADA: Kak da ti pomorem! Reči mi!

  BAKA (uzbuđeno i uplašeno): Prosi Mateka ka me na siliv zamoš za Jožija i ka na nikaj napraj mojemo Mikecu!

  NADA (smireno): Dobro, bodem se zutra ž njim spominala. Sam se ve smiri i legnite si. Se bo vredo!

  BAKA: Za praf, boš mi pomogla?

  NADA: Bodem, bez brige!

  BAKA: Fola ti lepa! Ti si prova sestra! Nam ti to nigdor zobila! I jo bom tebi navik pomogala!

  NADA: Dobro Marica! A ve se smiri, se bomo rešile, bez brige! (Govori joj umirujućim glasom, pomaže joj da legne u krevet, pokrije ju, miluje ju po glavi i sve tiše govori.) Se bo vredo! Se bo vredo.... (Kad Marija zaspi, na prstima odlazi iz sobe.)

  Cijela se pozornica zamrači.

  kliknite za nastavak i portret autorice: Treći prizor iz sna: jaj, mene, jaj

   

Piše: